САВЕЗ САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

Zaposleni u Savetu Evropske unije, institucije koja predstavlja države članice, ponovno su stupili u štrajk zbog planova da im se smanje plate, produži radno vreme i poveća starosni vek za odlazak u penziju. Sedište Saveta EU, zgrada “Justus Lipsius” je bila skoro prazna, a umesto 29, održana su samo tri sastanka. To je već četvrti štrajk službenika u proteklih nekoliko meseci. U evropskim institucijama se priprema reforma dosadašnjeg sistema obračuna plata službenicima, odlaska u penziju i sistema napredovanja, a sve u skladu sa novim budžetskim ciklusom od 2014-2020. Unija sindikata, koja je organizovala štrajk, navodi da bi se službenicima u narednih 15 godina mogla smanjiti kupovna moć za 60 odsto, ako zemlje članice nastave da insistiraju na politici štednje. Sindikati se protive i pomeranju roka za odlazak u penziju sa 63 na 67 godina. Među predviđenim reformama, o kojima se još pregovara, nalazi se i produženje radnog vremena sa 37,5 na 40 sati nedeljno i smanjenje plate svake godine za tri odsto. U evropskim institucijama radi oko 50.000 službenika, od kojih najveći broj u Evropskoj komisiji. Plate nižih službenika kreću se od 2.600 do 4.400 evra, a za više se kreću od 4.400 do 18.400.

Štrajk šalterskih službenika kod kojih se čekira prtljag izazvao je haos na aerodromu u Briselu i doveo do kašnjenja i otkazivanja letova, jer putnici nisu mogli ni da čekiraju, ni da podižu prtljag. Štrajk su započeli zaposleni u “Svisport Hendlingu” tražeći povećanje broja radnika, a sindikati su produžili štrajk nakon sastanka sa zvaničnicima "Svisporta" na kome nije postignut dogovor. ”Svisport” je jedna od dve kompanije koja se bavi prtljagom na aerodromu i koristi je oko 30 avio-kompanija, među kojima i nemačka „Lufthanza“ i belgijska „Brisels Erlajnz“. Osnovni zahtev je povećanje broja zaposlenih, pošto postojeći broj ne može da zadovolji sve zahteve imajući u vidu da je briselski aerodrom jedan od najprometnijih aerodroma. Štrajk su otpočeli i zaposleni na nekoliko aerodroma u Nemačkoj ali su ovde zaposleni, podržani sindikatom javnih službi Ver.di, pored poboljšanja uslova rada, zahtevali i povećanje cene satnice.
Aerodromski zvaničnici su savetovali putnicima da ostave veći prtljag kod kuće i da putuju samo sa ručnim prtljagom, što je prilično nezgodno za one koji putuju na daleke destinacije.
S obzirom da ”Svisport” ima svoje ekspoziture širom Evrope, bio bi veliki problem za mnoge aviokompanije ako bi se štrajk proširio i na zaposlene na ovim aerodromima.

Kontrolori leta u Grčkoj stupili su u štrajk kao deo akcije solidarnosti sindikata zaposlenih u javnom sektoru - ADEDY u znak podrške sa nastavnicima srednjih škola koji su u sporu sa vladom oko uslova rada. Štrajk su iz istog razloga najavili i članovi sindikata zaposlenih u privatnom sektoru - GSEE, a ako se obistini i njihova najava, u Grčkoj će u obustavi rada biti dva najveća radnička sindikata.
Zaposleni u javnom sektoru i pre pet dana su štrajkovali u znak protesta zbog odluke vlade u Atini da, uvođenjem civilne mobilizacije, zabrani nastavnicima srednjih škola da obustave rad. Bio je planiran generalni štrajk nastavnika u srednjim školama, ali su oni odustali od te namere sve dok budu trajali prijemni ispiti na fakultetima, ali iz straha da bi mogli da izgube posao. Sud je ranije odbio zahtev tog sindikata da se suspenduje odluka vlade o uvođenju civilne mobilizacije.
Nastavnički sindikat se protivi najavljenim otkazima, obaveznim premeštanjem nastavnika na nova radna mesta u zabačenije delove zemlje, kao i produžetku radnog vremena. Nastavnici se protive i najavljenom zatvaranju i spajanju škola, kao i obaveznim evaluacinim planovima za nastavnike, za koje tvrde da će biti sačinjeni na osnovu političkih kriterijuma, a ne prema zaslugama. Plate zaposlenima u prosveti su do sada u više navrata smanjivane, kao rezultat oštrih mera štednje, usvojenih na zahtev međunarodnih kreditora.

Evropska unija, pojedinačne države i Međunarodni monetarni fond obećali su Grčkoj 240 milijardi evra. Daleko najveći program pomoći stiže od EFSF, privremenog prethodnika stalnog fonda za spasavanje evra ESM. Od obećanih 142 milijarde EFSF je do sada isplatio 116, ostalo je dakle još 28 milijardi. Od pojedinačnih zemalja Grčka je dobila bilateralnih kredita u ukupnom iznosu od 53 milijarde evra.
Krajem 2013. Irskoj ističe program za pomoć. Tada će zemlja ponovo moći da dobija kredite na finansijskim tržištima. Od 85 milijardi evra potrebnih da bivši keltski tigar očisti svoj bankarski sektor, Irska je 17,5 milijardi evra sama donela (državna imovina i penzioni fondovi). Preostalih 67,5 milijardi dolazi iz fondova Zajednice svih država članica EU (22,5 milijardi), iz EFSF fonda za spasavanje od 17 država evrozone (12,8 milijardi), od Međunarodnog monetarnog fonda (20 milijardi) i kredit od Velike Britanije (3,8 milijardi). Irska nije preuzela sva sredstva koja su joj na raspolaganju, kod EFSF je još uvek skoro 5 milijardi evra.
Za dokapitalizaciju banaka Španija je zatražila ukupno do 100 milijardi evra iz ESM -a. Novac ide manje više direktno bankama, a ne u državni buždet, pa zato Španija ne mora da sprovodi tako oštre mere štednje kao druge takozvane „programske zemlje” - Irska, Portugalija, Grčka i Kipar. Od raspoloživih 100 milijardi Španija je preuzela oko 41 milijardu. Ako banke ne mogu da vrate pozajmljeni novac, španska vlada, kao žirant, dužna je da ga vrati zemljama donatorima, odnosno ostalim članicama evro-zone.
S obzirom na broj stanovnika, Portugaliji treba najmanja pomoć od međunarodne zajednice. Kada se odobrenih 78 milijardi evra, raspodeli po glavi stanovnika to iznosi oko 7000 evra po Portugalcu. Poređenja radi, u Grčkoj je reč od oko 30 000 evra po stanovmniku. Portugalija je do sada iskoristila nešto više od 60 milijardi evra iz programa spasavanja, koji je ravnomerno raspoređen između EFSF-a, Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, sa po 26 milijardi evra.
Iako Fond za spasavanje još uvek nije ispražnjen niko od zemalja ne žuri da mu se obrati za pomoć. Još manje to žele građani ili radnici, koji se zapravo nisu ni zaduživali. Posebno su zabrinuti sindikati jer svaka nova tranša kredita znači i nove uslove i obaveze. Zabrinutost dele i kreditori Jer što više država zatraži pomoć, tim više moraju da se „ispruže“ preostale članice evrozone. Nemačka garantuje 27 odsto kredita. Francuska 20 odsto, Italija 18 a kako i kada će se vratiti krediti to za sada niko pouzdano ne zna. Zato su sve češće i međusobne optužbe na realaciji poverilac-dužnik, kao i sve veće nepoverenje jednih prema drugim. Za jedne neizvesnost da će kredit biti vraćen, a za druge strah na koji način će se dug vraćati i po kojoj ceni.

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i EK pre nekoliko nedelja su pozvali Sloveniju na sprovođenje reformi, a bonitetska kuća Mudis snizila je ocenu slovenačkog državnog duga. Posle toga mnogi smatraju da i Slovenija mora da se skloni pod evropski kišobran za spas.
Trojka kao poslednji izlaz? O tome slovenačka Vlada ne želi ništa da zna. Ona je odlučna u nameri da spreči slobodan pad privrede. Ali vremena je sve manje, a nezadovoljstvo građana sve veće. Problemi u zemlji počeli su s povoljnim kreditima. Slovenačka preduzeća, nakon ulaska zemlje u EU, mnogo su se zadužila, a tokom krize jedan deo tih firmi nije mogao da vrati dugove. I tako su nastali nenaplativi krediti. Slovenačka privreda poslednjih nekoliko godina zaredom beleži pad, nezaposlenost je od 2008. udvostručena, velikim bankama preti kolaps. Slovenija se našla u potpuno novoj situaciji. Jer zemlja je dugo važila za primernog učenika među novim članicama EU.
Vlada Alenke Bratušek suprotstavlja se krizi oštrim merama štednje. Od 1. jula je planirano povećanje poreza na dodatu vrednost sa 20 na 22 odsto. Planirano je i smanjenje rashoda za 500 miliona evra. To znači da će biti smanjene plate u javnom sektoru. Ako se to ne bude sprovelo, iduće godine biće uveden „krizni porez” na određeno vreme, na sve prihode.
Sindikati i nevladine organizacije, organizatori masovnih protesta, koji su doveli do pada konzervativne vlade Janeza Janše pozivaju na budnost i oprez. Nova vlada je nastavila politiku stare. Plate će biti još više snižene, proces privatizacije se nastavlja. Samo što se sve čini nešto sporije, te se situacija malo smirila.

Kriza sve više pokazuje svoje negativne rezultate. Gubitak ogromnog broja radnih mesta, velika nezaposlenost i siromaštvo samo su tri pokazatelja koja upozoravaju na potrebu hitne izmene ekonomskog kursa i razvoja, jer će greške biti nepopravljive i trebaće decenije da se naprave pozitivni pomaci, tvrde analitičari. U prilog tome idu i iseljavanja velikog broja posebno mlade populacije u razvijene zemlje, prvenstveno EU, SAD i Kanadu.
Region Balkana, takođe beleži velika iseljavanja. Kao zemlja sa najvećim procentom emigracije u balkanskom regionu navodi se Albanija, a za njom je Bosna i Hercegovina. Istovremeno, prema podacima Eurostata iz Makedonije se u periodu od 1998. do 2011. godine iselilo 230.000 stanovnika, što predstavlja skoro 10 odsto stanovnika.
Broj od 230.000 iseljenih predstavlja zvanične podatke, za lica koja imaju regulisan boravak u inostranstvu, a pretpostavlja se da je broj onih koji su se iz Makedonije odselili mnogo veći jer nije poznato koliko njih nema regulisano boravište u stranim zemljama. Od zvaničnih 230.000 iseljenih oko 170.000 građana Makedonije ima privremen boravak u zemljama EU i to najviše u Italiji, Nemačkoj, Austriji i Sloveniji.

Više hiljada Španaca izašlo je na ulice, obeležavajući drugi rođendan pokreta „Ogorčeni” formiranog iz protesta zbog ekonomske nejednakosti i nezaposlenosti. „Ogorčeni” su se okupili u Madridu, Barseloni i još tridesetak gradova širom zemlje izražavajući svoj bes protiv vladinih mera stezanja kaiša. .
Na centralnom trgu u Madridu, Puerta del Sol, demonstranti su nosili parole „Borba se nastavlja”, „Ako smo zajedno onda je moguće” ili „Oni to nazivaju demokratijom ali to nije to”. „Ogorčeni”, zajedno sa pokretom „Okupirajmo Vol Strit” u Njujorku, organizovali su slične proteste u stotinama gradova širom zemljine kugle. Dok su neki demonstranti danas nosili zastave Republike, drugi su bili u majcama sa simbolima mobilizacije obrazovnog sektora koji je, kao i zdravstvo, veoma pogođen merama stezanja kaiša. Predstavnici sindikata, koji su takođe uzeli učešće u protestima su izjavili da osećaju nemoć Španije: „vlada radi ono što joj, Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i strani kreditori kažu da uradi”. .
Konzervativna vlada premijera Marijana Rahoja se nada uštedi od 150 milijardi evra do 2014. zahvaljujući politici stezanja kaiša i novim merama štednje. Istovremeno, mere štednje su izazvale dalje povećanje stope nezaposlenosti tako da je od 45 miliona stanovnika sada 6,2 miliona bez posla, čime je stopa nezaposlenosti u prvom kvartalu ove godine dostigla rekordan nivo od 27,2 odsto.

Rudari nikšićkih Rudnika boksita prekinuli su protest i napustili jamu u kojoj su štrajkovali 17 dana, pošto su im zahtevi uvaženi. Nikšićki rudari počeli su 26. aprila štrajk u jami Biočki stan, tražeći da im se isplati sedam zaostalih plata i ponovo pokrene proizvodnja.
Izvršni direktor Rudnika boksita, Milorad Đurović reakao je da je postignut dogovor i da su svi zahtevi štrajkača uvaženi, nakon čega su rudari napustili jamu. Dogovor uprave Rudnika boksita i štrajkača predviđa isplatu septembarske i dela oktobarske zarade iz sredstava koje je odobrila Vlada Crne Gore, dok će ostale plate biti isplaćene kada mađarska firma Vagon uplati avans za isporuku rude. Ugovor sa Mađarima predviđa isporuku od 230.000 tona boksita, a čitav posao je vredan oko 5,5 miliona evra.

Zaposleni u tekstilnoj industriji Bangladeša, prema zvaničnoj statistici, spadaju u kategeriju najniže plaćenih. Ujedno, ovako jeftina radna snaga bila je i razlog da svetski tekstilni lanci izmeste svoju proizvodnju u Aziju, jer je u ovom delu sveta rad tekstilaca potpuno obezvređen. Pored toga, u poslednje dve godine dogodio se i veliki broj nesreća baš u ovoj branši – požari, rušenje objekata koji su odneli više stotina života. U najnovijoj nesreći koja se dogodila pre 17 dana, srušila se devetospratna zgrada Rana Plaza u predgrađu Dake, glavnog grada Bangladeša u kojoj su mahom bile zaposlene mlade žene. Ova katastrofa odnela je preko hiljadu života, a svakim danom spasioci pod ruševinama nalaze nove žrtve.
Procenjeno je da je oko 3.000 radnika bilo u kompleksu Rana Plaza kada se zgrada srušila u ranim jutarnjim satima 24. aprila. Većina je radila za platu od 40 dolara mesečno, uglavnom za zapadne tekstilne kompanije, kao što su britanski „Prajmark” i španski „Mango”. Preživeli, koji su sada bez posla, rekli su da je kompenzacija neadekvatna i da ne može da pokrije ni neophodnu lekarsku pomoć onima koji imaju teške povrede, uključujući amputacije.
Preliminarna istraga utvrdila je da je do nesreće došlo zbog pomeranja četiri ogromna generatora na višim spratovima zgrade. Arhitekta zgrade je izjavio da je projektovao zgradu za šoping centar i kancelarije, a ne za fabriku. Policija je uhapsila 12 ljudi, medju kojima su i vlasnik zgrade i četvorica vlasnika fabrika, koji su primorali zaposlene da dođu 24. aprila na posao, iako su se prethodnog dana pojavile pukotine u zgradi.
Sindikati koji su organizovali i masovne prvomajske proteste u Bangladešu tražili su smrtne kazne za vlasnike fabrike. Sindikalni lideri su naglasili da je krajnje vreme da svet sazna kako tekstilni radnici žive u ovoj zemlji, u kojoj proizvodnja tekstila čini 80 odsto ukupnog izvoza i da se zamisle kada kupuju jeftine odevne predmete. Istovremeno, pokrenuta je i inicijativa „etička trgovina”, čiji je slogan kupujući jeftinu tekstilnu robu kupujete eksploataciju. Pojedini krupni tekstilni lanci poput „Prajmarka” ponudili su pomoć preživelim u nesreći, kao i porodicama žrtava, ali mnoge kompanije se ne oglašavaju i ostaju gluve na vapaje tekstilaca.

Suočena sa šestom uzastopnom godinom recesije, Grčka se u velikoj meri oslanja na međunarodne spasilačke zajmove da bi izbegla bankrot. Proces privatizacije dogovoren je u zamenu za dobijanje zajmova od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda. Grčki fond za razvoj aktiva (HRADF) saopštio je da je odobrio proceduru osnivanja internet platforme i da će prva aukcija preko interneta biti odrzana između jula i septembra. Nova platforma će ponuditi “jednostavan pristup tehničkim i zakonskim informacijama o nekretninama koje su na aukciji”.
Grčka je prošlog meseca objavila listu 28 zgrada u državnom vlansništvu koje su na prodaju ili zakup, uključujući zgrade ministarstava, policijske stanice u Atini i Solunu i nekoliko kancelarija poreske službe. Ova zemlja mora da pribavi 2,6 milijardi evra od prodaje imovine u ovoj godini da bi joj odobrili novu tranšu kredita. Grčka je obećala da će u zamenu za zajmove prikupiti 9,5 milijardi evra putem prodaje imovine do 2016. godine.
Paralelno sa prodajom imovine, odlaze i državni službenici. Do početka naredne godine predviđeno je da bude otpušteno 15.000 zaposlenih u administraciji i javnom servisu, iako je Ustavom državnim službenicima garantovano da ne mogu biti otpušteni, jer su bili bespomoćne žrtve stranačkih interesa. I dok vlada tvrdi da će biti otpušteni loši službenici zarad stvaranja efikasnijeg servisa i reforme administracije, kao i izjednačavanja položaja sa zaposlenih u privatnom i javnom sektoru, dve najveće sindikalne centrale Grčka konfederacija rada (GSEE) i Konfederacija zaposlernih u javnim službama (ADEDI) tvrde da je u pitanju samo još jedna manipulacija i unošenje razdora i podela radnika. Kako tvrde sindikalni lideri, radnici su jedinstveni, jer uz visoku nezapamćenu stopu nezaposlenosti od 27 odsto i stalne pretnje novim otkazima i restrikcijama zarada svi su ugroženi i ne osećaju nikave privilegije.

U Evropi je rizik od raspada evrozone i zabrana pristupa tržištu Španiji i Italiji smanjen prošlogodišnjom odlukom Evropske centralne banke da osigura suvereni dug. Međutim, ključni finansijski problemi Unije - nizak ekonomski rast, recesija, gubitak konkurentnosti i ogromni privatni i javni dugovi još uvek nisu razrešeni.
Osim toga, nagodba između jezgra evrozone Evropske centralne banke (ECB) i periferije, koja uključuje štednju i reforme u zamenu za finansijsku pomoć, polako SE raspada, s obzirom da je periferija evrozone umorna od štednje, a zemlje poput Nemačke i Holandije su umorne od davanja paketa finansijske pomoći. Umor od štednje na periferiji je jasno vidljiv na nedavnim izborima u Italiji, velikim uličnim protestima u Španiji, Portugalu i drugde i iz spasavanja kiparskih banaka koje je izazvalo veliki bes javnosti. U čitavoj periferiji populističke leve i desne partije dobijaju na snazi.
Koliko su mere štednje loše uticale na ukupno stanje u privredi EU potvrđuje i izjava Oskara Lafontena koji se smatra kreatorom evra.
„Nade da će stvaranje evra podstaći racionalno ponašanje nacionalnih ekonomija bile su uzaludne”, izjavio je Lafonten dodavši da je politika prinude Španije, Portugalije i Grčke da sprovedu internu devalvaciju bila katastrofalna.
On upozorava da se ekonomska situacija pogoršava iz meseca u mesec, a da aktuelni kurs „vodi u propast” jer je nezaposlenost dostigla nivo koji sve više dovodi u sumnju demokratske strukture. U prilog ovakvoj konstataciji ide i izjava francuskog ministra finansija Pjera Moskovića:
”Gotovo je s merama štednje. Ovo je prelomni trenutak u istoriji EU posle uvođenja evra. Svedoci smo kraja dogme mera štednje”, rekao je on.

Sindikati i radnici Evrope i sveta obeležili su praznik rada protestima i štrajkovima. Najveći problemi su nezaposlenost, izostanak privrednog rasta, loš položaj radnika i male plate. Sa radničkih manifestacija upućeni su apeli da se smanji nezaposlenost, zaštite prava radnika i poboljša njihov položaj.
U Grčkoj su dva najveća sindikata GSEE i ADEDI organizovali generalni štrajk protiv strogih mera štednje. U ovoj zemlji, gde je više od četvrtine radnika nezaposleno, štrajku su se pridružili i zaposleni u javnom prevozu i mornari. Iako su vlasti pokušale da pozovu radnike da se vrate na posao, obećavajući slobodan dan tokom naredne nedelje, sindikati su poručili da je 1. maj - dan štrajkova, a ne praznik.
Protesta je bilo i u Turskoj, gde je u Istanbulu povređeno najmanje 25 ljudi, a više od 72 uhapšeno u sukobima demonstranata i policije. Protest se pretvorio u žestok sukob kada su demonstranti, zbog vladine zabrane da se u centru grada okupe na trgu Taksim, počeli da bacaju kamenice i petarde na policiju, pokušavajući da se probiju do tradicionalnog mesta okupljanja.
I Varšavom su prošle prvomajske povorke hiljada radnika koje su organizovali sindikati i poljska opoziciona levica.
“Danas obeležavamo praznik rada bez posla. Poljska nije zelena oaza privrednog rasta, već siva”, rekao je okupljenima lider SDL Lešek Miler.
U Moskvi je 60.000-70.000 ljudi bilo u protestnoj šetnji koju je organizovao Savez nezavisnih sindikata Rusije, a protesta je bilo i u još u nekoliko stotina gradova.
Oko pola miliona ljudi okupilo se i na ulicama gradova širom Kube povodom Međunarodnog praznika rada. Manifestaciji na Kubi prisustvovale su delegacije sindikata iz više od 70 zemalja.
Hiljade Filipinaca je demonstracijama u Manili zatražilo od vlade da zaštiti i obezbedi poslove i poboljša radničke ugovore. Radnici u Kambodži su apelovali na povećanje plata, dok su sindikati na protestima u Tokiju pozvali da u fokusu bude veće zapošljavanje mladih.U Bangladešu su hiljade demonstranata marširale tražeći smrtnu kaznu za vlasnike fabrike zbog smrti stotina ljudi nakon nedavnog urušavanja zgrade u prestonici Daki.
Pod sloganom “Menjajte smer”, na prvomajskom protestu u Zagrebu okupilo se oko 20.000 ljudi, u organizaciji pet sindikalnih centrala i podršku velikog broja nevladinih organizacija, koji su zatražili promenu politike vlade. Na početku protesta okupljeni su izviždali premijera Zorana Milanovića, nakon što je pušten video snimak njegovog govora iz 2010. godine, kada je bio u opoziciji i obećao da neće izneveriti radnike.

Evropski zvaničnici su saopštili da je 19,2 miliona ljudi u evrozoni bez posla, a da su prošlog meseca otpuštene još 62.000 radnika. Stopa nezaposlenosti u zemljama evrozone ponovo je oborila rekord, dostigavši 12,1 odsto u aprilu.
Ništa bolje nije ni u Španiji. Prošle nedelje objavljeno je da je nezaposlenost probila novi rekord, bez posla je više od šest miliona Španaca, a vlada je objavila da će privreda u 2013. pasti za daljih 1,3 odsto, što je gora prognoza od očekivane. Nagomilano nezadovoljstvo zbog ukupne situacije i mera štednje uz rekordnu stopu nezaposlenosti od 27 odsto, rezultirali su i masovnim prvomajskim protestima u 80 gradova širom Španije, na koje su pozvala dva najveća sindikata UGT i Radničke komisije.
I lideri grčkih sindikata Generalne konfederacije rada i Konfederacije javnih službi izjavili su nakon organizacije generalnog štrajka da ovakva nezaposlenost u Grčkoj nije zabeležena decenijama. Situaciju pogoršava i odluka vlade da do kraja ove godine da bi ispunila zahtev kreditora otpusti još 15.000 zaposlenih u javnom sektoru. Sličnu odluku, ali sa dvostrukom cifrom od 30.000 službenika donela je vlada Portugalije, naglašavajući da svi moraju da podnesu teret reformi.

Portugalska vlada, u okviru novih mera štednje, planira gašenje 30.000 radnih mesta u javnim službama i podizanje starosne granicu za penzionisanje sa 65 na 66 godina.
Time se žele ispuniti uslovi za dobijanje pomoći međunarodnih kreditora, rekao je premijer Pedro Koeljo, koji je predstavio nove mere štednje, koje pored otpuštanja i podizanja starosne granice za penzionisanje predviđaju i dužu radnu nedelju - - umesto 35 sati, Portugalci će raditi 40.
„Svako oklevanje u primeni vladinih mera narušiće naš kredibilitet. Ako se ne budu poštovale, u najboljem slučaju možemo da očekujemo još jedan paket za spasavanje, ali uz mnogo oštrije i dugotrajnije mere štednje ,” rekao je premijer Portugalije.
Najavljene mere izazivaju revolt javnosti. Zbog trogodišnje recesije već su smanjene plate i povećani porezi, nezaposlenost je oko 18 odsto, a bez posla je svaka treća mlada osoba. Mnogi Portugalci zaziru od novih mera vlade jer, kako kažu, ako i uspeju da steknu uslov za penziju u državnoj kasi više neće biti novca. Opozicija i sindikati upozoravaju da je reč o civilizacijskom koraku unazad sa neizbežnim smanjenjem zarada i povećanjem nezaposlenosti.
„Ne prihvatamo ovaj brutalni napad na zaposlene u javnom sektoru, penzionere i radnike. Time se ugrožavaju osnovne javne delatnosti- zdravstvo, obrazovanje i socijalne službe. Pozivamo sve članove sindikata da se suprotstave predloženim merama,” kaže Armenio Karlos iz Sindikata radnika Portugalije (CGTP).
Male su, međutim, šanse da se ponovi scenario od pre tri nedelje, kada je Ustavni sud proglasio nezakonitim neke mere štednje, jer ne garantuju jednakost zaposlenih. Ovoga puta vlada je našla opravdanje u činjenici da radnici u javnim službama imaju veće zarade od zaposlenih u privatnom sektoru. Vladine mere štednje trebalo bi da budu primenjivane od 2014. godine.

Ovaj zaprepašćujući podatak nalazi se u najnovijem istraživanju Centra za ekonomske mogućnosti objavljenom na zvaničnom sajtu njujorške opštine. Radi se obično o porodicama sa dvoje dece koje imaju mesečne prihode između 2580 i 3868 dolara. (Siromašnima se smatraju domaćinstva čiji mesečni prihodi ne prelaze 2580 dolara i ona imaju pravo na socijalnu pomoć kojom država pokušava da im pomogne u borbi sa nemaštinom). Jedan dolar inače vredi 84 naša dinara. Studija jasno pokazuje trend rasta siromaštva u periodu krize (između 2008 i 2011): u Bruklinu 1,6 odsto (tu siromasi sada predstavljaju 23,9 odsto ukupnog stanovništva tog dela grada), u Kvinsu 4,8 odsto (i 21,2 odsto siromašnih) i ostrvu Stejton 3,9 odsto (15, 3 odsto siromašnih). Položaj porodica koje žive na granici siromaštva je posebno otežan činjenicom da je Njujork – kao svetski finasijski centar - skuplji od drugih američkih gradova i time da te prodice nemaju pravo na socijalnu pomoć. Minimalna satnica tu je 7,25 dolara na sat i ona teško da može da obezbedi visok standard s obzirom da mesečna kirija van centra iznosi 1 500 dolara, karta za metro 2,3, a ulaznica za bioskop čitavih 13 dolara. Apsurdno je da je prihod onih koji su za krizu nesumnjivo najodgovorniji – funkcionera sa berze u Vol stritu – za to vreme porastao 8 odsto i da su gradski milioneri svoja bogatstva uvećali za 11 milijardi dolara. Ona su sada na nivou od „skromnih“ 211 milijardi, sa tendencijom daljeg rasta.

U svim delovima sveta radni ljudi su suočeni sa neprestanim i brutalnim napadima na svoja prava. Nejednakost i nezaposlenost dostižu rekordne nivoe, a vlade nastavljaju da po svaku cenu sprovode propalu i sveuništavajuću politiku štednje i napade na sistem kolektivnog pregovaranja. Budućnost cele jedne generacije mladih ozbiljno je ugrožena.
Korporativna pohlepa ne podleže kontroli, što je hiljade radnika već koštalo života, o čemu svedoče primeri iz Bangladeša i Pakistana gde su izgorele i srušile se čitave fabrike. Sindikati u Kolumbiji, Gvatemali i drugim zemljama plaćaju najvišu cenu za svoju borbu za socijalnu pravdu, dok su radnici u Turskoj suočeni sa teškim represalijama u okviru pravosudnog sistema.
Obećanja o promenama u arapskom svetu su izneverena i jedan oblik autokratije samo je zamenjen drugim. Nesputana moć globalnog finasijskog kapitala izbrisala je decenije socijalnog napretka u evropskim zemljama, dok ljudi širom Afrike i dalje trpe posledice korupcije i neokolonijalne pljačke.
Diskriminacija žena na radnim mestima prisutna je i dalje, dok se strani radnici eksploatišu, zloupotrebljavaju i tretiraju kao roblje, čak i u nekim najbogatijim zemljama sveta.
Duh solidarnosti koji je inspirisao prvomajske marševe i uvek pratio sindikalni pokret, ostaje i dalje jak. Sad je on potrebniji više nego ikada ranije. Naš pokret mora rasti, jačati i negovati taj duh, kako bi se mogao izboriti sa lažnim obećanjima neoliberalizma.
Moramo i dalje raditi na povećanju snage radništva.
Radnici širom sveta već pokazuju otpor modelu glolablizacije koji radi u korist bogatih, a na štetu siromašnih. Sa svojim sindikatima oni već postižu nove pobede. Stotine hiljada radnika u neformalnom sektoru u Indiji stvara svoje sindikate, nekadašnja kućna posluga po prvi put u istoriji i širom sveta stiče radnička prava, a veliki broj sindikata predvodi političke i socijalne akcije u borbi za napredak, održiv razvoj i pravdu u celom svetu.
Sindikati se moraju mobilisati tamo gde vlade radnicima okreću leđa i gde se po preduzećima oni huškaju jedni na druge. Moramo povećati i broj sindikata i njihovu snagu i pritom biti inspirisani onima koji su se godinama borili - – a bore se i danas – protiv represije i pohlepe manjine usmerenim protiv interesa većine.
Na Praznik rada ove, 2013. godine, moramo se ponovno posvetiti viziji za koju su se zalagali očevi i majke najveće demokratske sile na planeti – sile sastavljene od radnih ljudi ujedinjenih i odlučnih da od svoje planete naprave bolje mesto za život.

Na konferenciji koja je nedavno završena, a na kojoj su učestvovali ministri zemalja Latinske Amerike najneposrednije ugroženih divljanjem multinacionalnih kompanija (MNK), odlučeno je da se stvori novi regionalni mehanizam da ciljem zajedničke odbrane interesa „zelenog kontinenta“. Trenutno arbitrarne i u suštini nelegitimene tužbe protiv latinoameričkih zemalja (Argentine, Venecuele, Ekvadora, Meksika i Bolivije) pred arbitražnim sudovima takozvane „međunarodne zajednice“ čine 27 odsto svih tužbi te vrste u svetu. Stoga su te zemlje rešile da uzmu sudbinu u svoje ruke i odbrane svoj ekonomski suverenitet, ozbiljno napadnut od strane međunarodnok kapitala i njegovih političkih predstavnika.
Pomenuti arbitražni sudovi obično se pozivaju na zloglasne Bilateralne ugovore o investicijama kroz koje investitori – znajući u kako se teškoj situaciji nalaze zemlje-domaćini - obično brutalno nameću svoje interese. Tako je jednom od presuda sprečeno obeštećenje Ekvadora za užasne štete uzrokovane namernim izlivanjem (sve u interesu ušteda i povećanja profita) hiljada tona otrovnih materija od strane ompanije „Ševron“ u reke te zemlje, što je dovelo do teških i neizlečivih oboljenja kod velikog broja stanovnika. Vrhunac cinizma bile su odredbe presude po kojima se Ekvador smatra odgovornim što je protivno odredbama Bilateralnog ugovora o investicijama tražio da „Ševron“ isplati obeštećenje žrtvama tragedije i kojima se od njega zahteva da obustavi svako dalje „isterivanje pravde“!
Svi učesnici konferencije dogovorili su se da stvore regionalno arbitražno telo (Centar za regionalne sporove) koje bi se bavilo pitanjima pravednog regulisanja sporova vezanih za strane investicije. Oni su se složili i oko toga da su prave investicije samo one koje su „u skladu sa zakonima zemlje domaćina, dopunjuju domaća ulaganja, prenose nove tehnologije, koriste proizvode domaće industrije i podstiču razvoj“. Predviđeno je stvaranje Izvršnog komiteta koji bi se bavio strategijom suprotstavljanja politici MNK, komiteta pravnika, koji bi te aktivnosti stručno podržavao, timova za kampanje neutralisanja medijskih manipulacija, na koje su velike kompanije uvek spremne i „Međunarodne osmatračnice“, koja bi analizirala rad arbitrarnih sudova i radila na budućoj strategiji otpora. Sve ovo u funkciji jačanja ekonomske (a samim tim i političke) suverenosti kontinenta koji je pokazao kako se odustajanjem od pogubnih neoliberalnih eksperimenata i hrabrim državnim zahvatima u privredi ekonomije nacionalnih država mogu ne samo spasti od recesije, nego i pokrenuti u pravcu razvoja.

Upravo u vreme kada su se širom sveta vršile pripreme za proslavu Svetskog dana zaštite na radu, u Bangladešu je došlo do nove tragedije koja je odnela 254 radnička života. Kuća u kojoj je bilo smešeno pet fabrika tekstila sa više od 2500 zaposlenih, srušila se ostavljajući pod ruševinama mnoštvo mrtvih i ranjenih. Inače je u istoj zemlji, od 2006. godine, više od 600 radnika – uglavnom mlađih žena – stradalo u požarima koje je bilo sasvim moguće sprečiti. Samo u onom koji je izbio u novembru prošle godine, izgorelo je 112 radnka i radnica koji su proizvodili odeću za velike proizvodne i trgovinske kuće kao što su „Beneton“, „Mango“i „Volmart“. Krivica ovih giganata u industrijskim katastrofama već više puta je dokazana.
Američki savez AFL-CIO objavio je analizu koja ukazuje da većina međunarodnih agencija koje se u zemljama Trećeg sveta (gde se odvija najveći deo svetske proizvodnje tekstila) bave izdavanjem potvrda o bezbednim uslovima rada, glavne prihode crpe upravo iz fondova kompanija koje im se obraćaju za „stručno mišljenje“ i sertifikate! Sve su one deo sistema „socijalno odgovornog poslovanja“ koji se u suštini svodi na privatizaciju sistema regulisanja radnih odnosa. I nijedne od njih nije bilo u blizini kada je trebalo dati objektivnu ocenu stanja u kome su se tekstilne fabrike nalazile.
Preživeli radnici su uspeli da istražnim organima ispričaju kako su poslodavci od njih zahtevali da na posao dođu iako su ispitivanja prethodnog dana pokazala da su se na zgradi pojavile ozbiljne pukotine. Sličnu bezočnost poslodavci su pokazali i u vreme prošlogodišljeg požara u Bangladešu kada su radnicima koji su čuli protivpožarni alarm rekli da se radi o lažnoj uzbuni i naredili im da se vrate na radna mesta. Tada su se uglavnom spasli samo oni koji su bežeći od vatre smogli hrabrosti da skaču sa četvrtog sprata. Inače u tekstilnim fabrikama je postojalo pravilo da se svaki dan izostajanja sa posla mora nadoknaditi sa tri dodatna radna dana, što je umnogome uticalo da radnici dođu na posao onog fatalnog dana kada je najsigurnije bilo ostati kod kuće.
Zakon o radu Bangladeša nedavno je promenjen, ali je najveći uticaj na njegovo oblikovanje imao poslodavački lobi koji je zaustavio svako ozbiljnije podizanje radnih standarda. Pored toga, minimalna cena rada u tekstilu ostala je 3000 dinara (38 dolara) mesečno! Očigledno je da se u eri globalizacije koja je ukinula nacionalni nadzor nad finansijskim tokovima, kapital širom sveta kreće krajnje slobodno, tražeći pritom mesta u kojima su socijalni i ekološki standardi najniži, pa stoga i profiti najviši. Borba za privlačenje stranih investicija pretvara se tako sve više u borbu za uvođenje azijskih uslova rada - svuda, pa i u zemlje koje su se nekada dičile svojim državama blagostanja. Neki su našli za shodno da takve savete dele i Grcima, uveravajući ih da je to jedini način da izađu iz krize. Možda – ali pod uslovom da postanu evropski Bangladeš.

U najnovijem saopštenju Međunarodna konfederacija sindikata (MKS) navodi da saveti Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), vezani za reformu tržišta rada, potkopavaju demokratiju i povećavaju rizik od uvođenja ekonomske diktature kako u Evropi, tako i u drugim delovima sveta. Bez uticaja na nastanak bilo kakvih ekonomsih prednosti, oni samo vode rađanju novih podela i povećavaju mogućnosti širih socijalnih nemira.
U Izveštaju MKS «Sa prve linije odbrane» za 2013. godinu, koji je objavljen pred početak prolećnog sastanka MMF, kaže se da «vođen i dalje ideološkim razlozima, iza kojih ne stoje nikakvi valjani ekonomski dokazi, MMF nastavlja da napada kolektivno pregovaranje, dok globalnom ekonomijom nastavljaju da dominiraju ekstremna nezaposlenost i sve veća nejednakost».
U panel-diskusuji, u kojoj je nadigrala direktorku MMF Kristinu Lagard, Šeron Barou, generalni sekretar MKS, rekla je da novi izveštaj nudi i empirijske dokaze iz kojih se vidi da ne postoji nikakav čvrst ekonomski osnov za napad na radnička prava. Ona je dodala da „globalna ekonomija nije ništa sigurnija danas nego što je to bio slučaj pre pet godina i da međunarodne institucije ne uspevaju da savladaju pohlepu i spreče novu bankarsku krizu».
Sredstva za distribuciju bogatstva, kao što je kolektivno pregovaranje, lagano se uništavaju. Međutim, nije teško dokazati da upravo zemlje sa snažnim sindikatima i visokim stepenom zaštite kroz kolektivno pregovaranje imaju značajnu ekonomsku prednost. Te zemlje su se, na primer, zbog distribucije zarada koja je usklađenija sa principima društvene solidarnosti i stabilnim ekonomskim rastom, pokazale boljima prilikom rešavanja problema nezaposlenosti. Barou je, takođe, upozorila da mere štednje samo povećavaju nejednakost, što se vidi i iz istraživanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koja pokazuju da je u najvećem broju zemalja zarada najbogatijih 10 odsto povećana u odnosu na zaradu najsiromašnijih.
Izveštaj se završava tvrdnjom da su institucije kolektivnog pregovaranja i tržšta rada nezamenljiv instrument stimulacije globalne tražnje i rebalansa svetske ekonomije koji bi trebalo da podstaknu održivi rast, omoguće rad dostojan čoveka i dovedu do veće jednakosti.

Iz Manolade, malog poljoprivrednog mesta na jugu Grčke stigla je vest o neviđenom nasilju čije su žrtve strani radnici, većinom iz Trećeg sveta, zaposleni na plantažama jagoda. Oni su danima tražili da im se isplate plate koje su radeći od jutra do mraka zaradili u proteklih šest meseci, a koje su im uporno bile uskraćivane. Odgovor poslodavaca je bio „brz i efikasan“: tri nadzornika sa lovačkim puškama, koji obično na motociklima patroliraju oko plantaža, otvorili su vatru na 200 radnika okupljenih na protestu i ranili njih dvadesetak. Sindikat za sve optužuje kako državu, koja je uporno odbijala da radnicima izda radne dozvole, tako i poslodavce koji su strah imigranata od deportacije koristili za maksimalno obaranje cene rada. U Grčkoj, u kojoj su cene dosta visoke, ta je cena u ovom slučaju iznosila svega 20 evra - za 12 do 14 sati ropskog rada.
Ovo nije prvi incident u mestu: svi se sećaju pobune koja je izbila pre koju godinu, batina i psihičkog terora, nadzornika koji je egipatskog radnika vukao po selu vezanog za auto i ostavio u jarku... Radnici nemaju dozvolu boravka, kolektivne ugovore, zaštitu na radu, zdravstveno osiguranje. Često se događalo da ih kada dođe vreme za isplatu plata, poslodavci jednostavno prijave policiji kao ilegalce, pa tako umesto teško zarađenog novca dobiju zatvor i proterivanje!
Sindikati pozivaju na klasnu solidarnost kojoj mora biti strano svako podvajanje na domaće i strane radnike. Oni su već organizovali demonstracije ispred Ministarstva unutrašnjih poslova iz koga je u međuvremenu stigla vest o hapšenju tri glavna počinioca zločina i saslušavanju poslodavaca koji su u više tačaka prekršili grčke zakone. Interesantno je da su sociološke analiza još pre gotovo godinu dana pokazale da se sledbenici i simpatizeri fašističke „Zlatne zore“ vrbuju upravo među sitnim poljoprivrednicima koji terorom obezbeđuju niske zarade, ali i među nezaposlenima koji u stranoj radnoj snazi vide glavni uzrok svojih jada.
Cela zemlja je u napetom iščekivanju rezultata istrage i traži od sudskih organa da primerenim kaznama spreči ponavljanje sličnih slučajeva u budućnosti. Na Fejsbuku je već počela kampanja potpunog bojkota jagoda sa „polja smrti“. Posle svega, čini se da moderni kapitalizam s početka 21. veka ne obećava mnogo. Najmanje demokratičnost, poštovanje prava i socijalnu pravdu.

Grčka Vlada se priprema da otpusti 15.000 radnika, kako bi na njihovo mesto mogle da dođu mlađe snage. Otpuštanje 15.000 radnika u javnom sektoru do kraja godine deo je dogovora koji su grčke vlasti postigle sa međunarodnim kreditorima, kao i paketa ekonomskih reformi na kojima su predstavnici Trojke insistirali.
Razlog otpuštanja radnika koji su kreditori naveli jeste njihova neefikasnost. Pored toga, rasprostranjena korupcija i kritike koje dolaze iz privatnog sektora da su zaposleni u javnim službama u povlašćenom položaju. U privatnom sektoru stopa nezaposlenosti je rekordno porasla, a javni službenici su do sada prolazili gotovo netaknuti. Na ovo nezadovoljstvo i stvaranje jaza među radnicima nadovezala se i ogromna nezaposlenost mladih.
”Uvek me iznenađivalo to što je u zemlji sa tako visokom stopom nezaposlenosti među mladima, trenutno višom od 60 posto, hiljadama i hiljadama obrazovanih mladih ljudi u očajničkoj potrazi za poslom ova tema uvek bila tabu,“ rekao je Pol Tomsen, šef Misije MMF-a u Grčkoj, pozdravljajući najavu vlade o otpuštanjima u javnom sektoru.
Iako aktelna vlada na čelu sa Samarisom ističe da je u pitanju samo zamena „loših” za „dobre i vredne”, sindikati se protive. Ističu da nije dobro stvoriti sukobe između radnika i praviti razdor, kao i da navodna fleksibilizacija i postizanje efikasnosti javnih službi koju traže građani može samo da znači povećanje broja nezaposlenih. Niti će se javni sektor unaprediti niti će zaposliti mlade i sposobne.
„Ovakva politika šteti celokupnom društvu, svim građanima. Zahtevamo da vlada poštuje Ustav koji štiti prava javnih službenika. Takođe, štiti nezavisnost javnih službi, koje ne bi trebalo da udovoljavaju željama političara“, kaže Kostas Cikrikas iz Konfederacije javnih službenika Grčke.
Vlada je već ukinula mnoge povoljnosti koje su javni službenici imali. Stoga, njen poslednji potez garantuje da Grčkoj predstoji vruće sindikalno proleće.

Najnoviji skandal sa curenjem poverljivih informacija o tajnim računima u tzv. „poreskim rajevima“ još jednom je razotkrio pravu prirodu savremenog finasijskog kapitala i njegovu beskrupuloznu žeđ za profitom.
Po modelu „Vikiliksa“, kao rezultat rada (bar po zvaničnoj verziji) grupe istraživačkih novinara, na minijaturnim Devičanskim ostrvima smeštenim u sunčanom pojasu Karipskog mora, otkriveno je prisustvo oko 120.000 kompanija iz celog sveta koje su tu našle utočište prvenstveno da bi u svojim zemljama izbegle plaćanje poreza. Zastrašujući je podatak da se ukupna suma novca koji je tamo pohranjen kreće između 21 i 31.000 milijardi dolara, što premašuje godišnji BDP Sjedinjenih država, Evropske unije i Japana zajedno (gotovo polovinu svetskog BDP). Oporezivanje tog novca ili ubacivanje jednog njegovog dela u realnu proizvodnju, po mišljenju stručnjaka, u mnogome bi doprinelo izlasku sveta iz krize, za koju su upravo najkrivlji oni koji su ga u iščekivanju novih mogućnosti za špekulisanje skrivali po računima u egzotičnim destinacijama.
Za sada je sigurno jedino to da se znaju imena 130.000 građana iz 170 zemalja sveta koji su umešani u aferu i da podaci po svom obimu 160 puta nadmašuju one koji su predstavljeni tokom afere „Vikiliks“. Vidljiva je umešanost i tako krupnih aktera kao što su nemačka Deutsche Bank, američka JP Morgan i švajcarska UBS. Svi se slažu da je proces „ofšorizacije“ svetske privrede otišao predaleko i da se na sve jednom mora staviti tačka. Izračunato je da samo budžeti SAD i EU tako godišnje izgube oko 450 milijardi dolara - sredstava koja bi se mogli upotrebiti za pokretanje proizvodnje ili jačanje ionako oslabljenih socijalnih službi.
Vrlo verovatnom se smatra pretpostavka da se radi o okršaju najkrupnijih igrača na svetskoj finasijskoj sceni (država, banaka, korporacija i pojedinaca) koji se obrušavaju na jedan poreski raj, da bi izazvali eventualni beg sredstava u neke druge. U igri su i verzije o pokušaju dalje destabilizacije svetske privrede radi ostvarenja sopstvenih sebičnih ciljeva; izazivanju političkih kriza u pojedinim zemljama; težnji da se svet prevede u stanje „upravljivog haosa“ u kome bi se još bolje lovilo u mutnom. Sve se povezuje s Kiprom, a situaciju dodatno usložnjava otkriće da su sponzori novinarske organizacije koja je sve razotkrila između ostalih i fondacije „Ford“ i „Soroš“.
Ma šta se otkrilo jedno je jasno - postepeno uništavanje sistema regulacije finansijskog poslovanja u kojem su neoliberali videli ključ «neviđenog privrednog buma» u vremenima do 2008, pokazalo se kao uvertira u sadašnju krizu i jedan od uzroka sve teže nezaposlenosti, bede, nepravde i propadanja demokratskih institucija. Cena plaćena za gotovo neograničenu slobodu manjine povlašćnenih pokazala se previsokom - ona je značila uskraćivanje slobode milionima ljudi, prisiljenim da žive život sveden na puko preživljavanje nedostojno čoveka.

Kako se navodi u istraživanju koje je sprovedeno na uzorku od 924 punoletna građanina Slovenije, vladu Alenke Bratušek manje od mesec dana od njenog formiranja podržava svega 31,7 odsto, a 52,3 odsto nije zadovoljno njenim radom. Vlada Bratušekove uživa znatno manju podršku i od prethodne vlade premijera Janeza Janše.
Inače, svim strankama je opao rejting, kako Slovenačkoj demokratskoj stranci (SDS), tako i socijaldemokratskoj (SD), dok je jedino neznatno veći rejting od parlamentalnih stranaka Pozitivnoj Sloveniji (PS) aktuelne premijerke. Opozicione - Nova Slovenija (NS) i Narodna stranka (SLS) imaju po 1,8 odsto, dok vladajuća Ujedinjena partija penzionera (DeSUS) 1,1, a takođe vladajuća Građanska lista (DL) manje od jednog procenta podrške građana.
Nizak rejting, kao i opšta sumnja da će stranke izaći sa dobrim i realnim programima, rezultat su i sve veće nezaposlenosti i nezadovoljstva građana. Ubedljiva većina od oko 80 odsto građana smatra da je život u Sloveniji teži nego pre pet godina, dok oko 40 procenata tvrdi da sebi može da priušti manje materijalnih stvari nego pre pet godina, a 28 odsto navodi da može da kupi mnogo manje nego pre pet godina.
Sindikati i nevladine organizacije koje su mesecima vodili proteste protiv tadašnje desničarske vlade Janeza Janše, zahtevajući socijalnu pravdu, kreiranje novih radnih mesta, preispitivanje spornih privatizacija i veće učešće javnosti u donošenju zakonskih rešenja koji neposredno pogađaju svet rada i utiču na život građana, sada su razočarani. Smatraju da nije na pravi način iskorišćena kritična masa nezadovoljstva. Uspelo se u promeni vlade, ali ne u promeni ka napretku slovenačkog društva.

Potpredsednik Veća SSS Srbije Dragan Zarubica susreo se u Beogradu, u odvojenim razgovarima, sa izvestiocem Evropskog socijalno-ekonomskog saveta, Kristoferom Leknerom i poslanicom Bundestaga iz partije Die Linke (Levica) Inge Heger.
Zarubica je informisao goste o aktuelnoj ekonomsko-socijalnoj situaciji u Srbiji i aktivnostima SSSS na poboljšanju materijalno-socijalnog položaja zaposlenih.
Lekner je za juni najavio formiranje mešovitog evropsko-srpskog ekonomsko-socijalnog saveta, u čijem sastavu bi bili predstavnici Evropskog ekonomsko-socijalnog saveta, kao i predstavnici poslodavaca, sindikata i NVO iz Srbije. Na taj način bi i civilni sektor u Srbiji bio na adekvatan način uključen u proces pridruženja, za čije jačanje je ESES neposredno zainteresovan. Mešoviti savet bi se sastajao dva puta godišnje, po jednom u Beogradu i Briselu.
Nemačka poslanica Heger je upoznala domaćina sa delovanjem svoje stranke, koja je do 2005. godine bila u savetu Seveza sindikata Nemačke.
Za razliku od Srbije, Nemačka, poučena negativnimg iskustvima, ima samo jednu krovnu sindikalnu organizaciju – DGB, koja štiti interese zaposlenih i jedina je pregovaračka strana na strani sindikata na saveznom nivou.

U Oslu, glavnom gradu Kraljevine Norveške, u toku je zasedanje devetog po redu regionalnog sastanka MOR-a za Evropu i Centralnu Aziju na temu „Radna mesta, razvoj i socijalna pravda“. Predstavnici vlada, poslodavaca i radnika iz 51 zemlje Evrope i Centralne Azije okupili su se u nameri da razmotre mogućnosti trasiranja puta za izlazak regiona iz finansijske, ekonomske i socijalne krize koja traje.
Sve evropske i centralno-azijske zemlje suočene su sa narastajućim izazovima globalizacije. Moglo se očekivati da će finansijska i ekonomska kriza imati snažan negativan uticaj na tržište rada i stanje u Evropi, a posebno u Centralnoj i Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji, zemljama sa visokim budžetskim deficitom i niskim prihodima. Uspostavljanje ili konsolidacija funkcionalne tržišne ekonomije sa snažnom socijalnom komponentom za ovaj deo sveta predstavlja ključni prioritet.
„Kriza u Evropi je dramatična. Finansijska kriza se pretvorila u krizu radnih mesta. U nekim zemljama izgubljene su generacije mladih. Sve više ljudi postaje permanentno neaktivno i nezaposleno“, izjavio je u svom uvodnom obraćanju premijer Norveške, Jens Stoltenberg.
Generalni direktor MOR-a, Gaj Rajder, naglasio je da se suočavamo sa „ekonomskom i krizom zapošljavanja bez rešenja na vidiku“. Prema poslednjim podacima MOR-a kriza je proizvela preko 26.3 miliona nezaposlenih Evropljana, za 10.2 miliona više nego 2008. godine kada je otpočela. Podaci takođe pokazuju da se situacija znatno pogoršala uvođenjem politike fiskalne konsolidacije. U proteklih šest meseci milion ljudi je ostalo bez posla samo unutar Evropske unije.
U okviru konferencije održana je tripartitna panel diskusija MOR/Međunarodni monetarni fond/ Evropska komisija na temu „Oporavak od krize – koherentna politika za radna mesta i razvoj“ na kojoj je Rajder pozvao na tešnju saradnju između MMF-a, Evropske komisije i MOR-a.
U dosadašnjem toku sastanak u Oslu potvrdio je konsenzus po pitanju neophodnosti socijalnog dijaloga između vlada, poslodavaca i radnika i socijalne dimenzije u reformi politika.

Odluka čikaških vlasti da zbog smanjenja budžetske potrošnje zatvori 60 škola i krene u otpuštanje više od 30.000 zaposlenih dovela je do prave eksplozije nezadovoljstva. Hiljade demonstranata ispunilo je ulice grada i podiglo napetost, da bi se na kraju sve završilo masovnim hapšenjima više od 100 osoba. Između ostalih, uhapšen je i potpredsednik Sindikata profesora Čikaga koji je organizovao i predvodio demonstracije. On je izjavio da je tvdnja političara o tome da sindikalna inicijativa ugrožava prava građana „najobičniji cinizam“.
Akciju su podržali kako drugi sindikati, tako i brojne društvene organizacije koji su zajednički osudili neoliberalnu politiku gradskih vlasti i zatražili da se prestane sa zatvaranjem javnih i favorizovanjem privatnih škola. U saopštenju se jasno kaže da je ulaganja neophodno usmeriti u pravcu jačanja državnog obrazovanja, pružanja podrške radničkim porodicama i rešavanja gorućih problema naselja sa oboda grada.
Najnovije budžetske restrikcije, automatski uvedene u celoj zemlji zbog republikanske opstrukcije u Kongresu, samo u oblasti obrazovanja znače manjak od milijardu dolara. Uštede su, naravno, krenule od zaposlenih – predviđen je veliki broj otkaza širom zemlje, pogoršanje uslova rada i opšti pad standarda prosvetara.
Poseban gnev izazvala je izjava čikaškog gradonačelnika koji je javnost pokušao da ubedi „kako će, s obzirom na nizak kvalitet obrazovanja, zatvaranje škola učenicima – koristiti“.

S obzirom na trajanje krize, otvaranje novih radnih mesta ne samo da je ograničeno već i u recesiji. Štaviše, nova radna mesta su pre svega prisutna u tzv. atipičnim (privremeni rad, rad preko agencije, rad sa skraćenim radnim vremenom i zavisno samozapošljavanje) oblicima zapošljavanja koja podrazumevaju privremeni rad, rad preko agencije, rad sa skraćenim radnim vremenom i zavisno samozapošljavanje. Ovakav razvoj trendova na tržištu rada doživeo je ubrzanje u vreme krize što je rezultiralo nevoljnim atipičnim zapošljavanjem (pojedinac prihvata neki oblik zapošljavanja jer ništa drugo nije moguće), posebno u zemljama najteže pogođenim krizom. I dok se zapošljavanje na određeno vreme smanjivalo na početku krize, s obzirom da su bez posla prvo ostajali oni radnici kojima su isticali ugovori, ovaj vid zapošljavanja poslednjih godina karakteriše niz novih oblika.
Pored nižih zarada karakterističnih za ove tipove radnih odnosa, slabije su i zaštitne mere, socijalna zaštita, i kolektivni ugovori. Ovi radnici često su isključeni zbog nižih primanja, malog broja radnih sati i dana, zbog čega su još ranjiviji na poslu.
Ova tendencija podstiče zabrinutost u pogledu segmentiranog tržišta rada sa različitim kategorijama radnika koji imaju različita prava. I dok je briga opravdana, sadašnji instrumenti koji se koriste u rešavanju ovog pitanja i - nisu. U nekim zemljama propisi o zaštiti zapošljavanja smanjeni su zbog radnika sa stalnim radnim odnosom kako bi se prilagodili sa propisima o zaštiti radnika na određeno vreme. Samo u. Italiji su ugovori o radu na određeno ojačani da bi se izbegla zloupotreba ovog tipa ugovora. Povrh svega, većina ovih veoma važnih reformi sprovodi se bez socijalnog dijaloga.
Preduslov za stvaranje kvalitetnih legalnih radnih mesta je održiv ekonomski rast. Bez odgovarajućih makro-ekonomskih uslova, malo mera može efektivno podstaći rast zapošljavanja. Visoka stopa zapošljavanja je u pozitivnoj korelaciji sa visokim kvalitetom radnih mesta. U predstojećem periodu PERK će planirati zajedničke aktivnosti sa MOR kako bi se pojačala važnost standarda MOR u politikama EU.

U izveštaju Panevropskog sindikalnog veća za evropski regionalni sastanak MOR-a naglašava se da je evropska strategija restriktivne ekonomije bila još jedan klin koji je doveo do daljeg urušavanja zaduženih zemalja i povećanja deficita. Naporedo sa restriktivnim merama, mnoge vlade sprovode strategiju unutrašnje devalvacije zarada u čemu učestvuju i Evropska centralna banka i MMF. U zemljama evrozone ne može se devalvirati valuta pa se vrši napad na sistem kolektivnih ugovora u očekivanju da će se postići spoljna konkurentnost u uslovima globalizacije ekonomije, što naravno dovodi i do seljenja nezaposlenosti iz zemlje u zemlju.
Strategija devalviranja zarada dovodi do gubitka kupovne moći kao i preraspodele nacionalnog dohotka od rada u korist kapitala, a čime se aktiviraju recesione sile i ponovo se povećava deficit i javni dug, a to sve dalje izaziva nova smanjenja i rezanja kako bi se ispunili strogi i ambciozni zahtevi smanjivanja deficita. Današnja visoka nezaposlenost je povezana sa lošom ekonomijom i odsustvom dinamike. Socijalni dijalog se sve češće zamenjuje programom «trojke» za osiguranje rizika kreditiranja. Ističući, otsustvo alternative merama restriktivne politike, ekspertske analize ili izveštaji specijalizovanih agencija, kao i politička mišljenja o zabrinutosti zbog erozije standarda rada po pravilu su ignorisani, što sve dovodi do urušavanja industrijskih odnosa.
S tim u vezi su i zahtevi sindikata da Evropska komisija mora promeniti strategiju restriktivne ekonomije u strategiju investiranja u rast i obezbeđivanja pristojnih i stabilnih radnih mesta, te reafirmisati istinski socijalni dijalog gde će se mišljenja predstavnika rada uvažavati.

U dvadesetsedmočlanoj EU nezaposlenost je u februaru porasla na 10,9 sa januarskih 10,8 odsto, uz 26,34 miliona nezaposlenih, navedeno je u saopštenju evropske statističke agencije Evrostata. U poređenju s istim periodom prošle godine, u evrozoni je registrovan rast nezaposlenosti od 1,78 miliona, a u EU od 1,81 miliona. Najveće stope nezaposlenosti u februaru imale su Španija (26,3 odsto), Portugalija (17,5 odsto) i Grčka (26,4 odsto). Među zemljama s najnižom stopom nezaposlenosti su Austrija (4,8 odsto) i Nemačka (5,4 odsto). Što se tiče nezaposlenosti kod mladih, u evrozoni je u februaru bila 23,9 odsto, a u EU 23,5 odsto.
Ovolika nezaposlenost je nastupila kao posledica nastavka dužničke krize koja guši ekonomiju zone evra, pokazuju objavljeni podaci. Istovremeno, najveći protesti su bili u zemljama sa najvišom stopom nezaposlenosti, a mere štednje koje su preduzete još više su pogoršale situaciju. Sindikati Grčke, Španije i Portugalije zahtevaju preispitivanje ovakvih mera i upornim protestima traže referendum na kome bi se građani izjasnili o ovako značajnim pitanjima. Ove tri zemlje su veoma osetljive na pitanje demokratije s obzirom na nedavnu prošlost i iskustvo sa diktatorskim režimima, pa je opravdana zabrinost da kroz ovakvo nametanje odluka diktatura neprimetno uđe na „mala vrata”. Paradoksalno je kažu sindikalni lideri da odluke po dikatitu donose parlamenti, koji okupljaju predstavnike izabrane voljom građana.

Grčka se priprema za ponovni dolazak „trojke”. Od procene Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke zavisi rata od 2,8 milijardi evra, ali i obećani novi kredit od šest milijardi evra. Premijer Antonis Samaras žuri da sa koalicionim partnerima do sredine nedelje i dolaska „trojke” usaglasi pozicije oko već dugo spornih pitanja iz programa reformi, pre svega otpuštanja zaposlenih i naplate poreza, na kojima će „trojka” ponovo insistirati i tražiti jasne odgovore. Zbog toga se opravdano strahuje da bi od Atine mogle da se traže nove mere štednje i da se uplata rate kredita uslovi otpuštanjem 25.000 državnih službenika do kraja godine.
I pored Samarasovog insistiranja da spiskovi budu gotovi, ministar za administrativne reforme Antonis Menitakis saopštava da program za otpuštanje radnika još nije spreman, jer Grčka nije u stanju da za tako kratko vreme ugasi toliki broj državnih agencija. Sa tim se ne slažu ni sindikati, jer smatraju da će i na onako visoku nezaposlenost novo otpuštanje samo otežati situaciju. Protesti koje organizuju dve najveće sindikalne centrale GSEE i ADEDY, koji okuplja zaposlene u javnim službama postali su svakodnevica. Nacija opravdano strahuje od mogućih novih mera štednje jer je očigledno da se nije bitno popravilo ni stanje sa naplatom poreza, što je, takođe, jedan od osnovnih uslova „trojke”. Prikupljeno je samo nešto preko 19 miliona od 13 milijardi evra, koliko treba da plate „veliki dužnici”, za kojim se traga, jer su mnogi napustili zemlju, a 170 firmi je objavilo bankrot.
Najnoviji izveštaji pokazuju da se stanje pogoršalo, jer pola miliona Grka ne može da plati račune za struju, nezaposlenost se povećala, a ekonomija i dalje stagnira. Kriza je smanjila i natalitet , jer je prošle godine rođeno 15.000 beba manje.
Iako i dalje više od 60 posto Grka želi ostanak zemlje u EU i protivi se povratku drahme, naciju generalno veoma iritira stav EU i poverilaca, čije mere samo donose nove nedaće i u potpunosti razaraju grčko društvo, a tu je istrahovanje od „kiparskog scenarija”. Ovo povećava i sve glasnije zagovaranje raspisivanja referenduma o daljem ostanku zemlje u EU opozicionih levičarskih partija na čelu sa radikalnom Sirizom.

Britanski službenici organizovali su štrajk da bi izrazili protest protiv vladinog nacrta budžeta koji će dovesti do daljeg smanjenja izdataka za javne službe, sniženja plata i penzija i pogoršanja uslova rada.
Ministar finansija Džordž Ozborn već je nagovestio da bi uštede samo u 2013. i 2014. mogle da iznose oko 13 milijardi evra. Sve to predstavlja veliki udar na ostatke nekada čuvene države blagostanja koja svoj opšti uspon u posleratnom periodu u mnogome duguje i aktivnostima britanske levice i sindikata.
Sindikati javnih službi koji su organizovali štrajk javili su da je samo u Londonu štrajkovalo oko 200.000 zaposlenih. Najaktivniji su bili službenici koji rade u nacionalnoj službi za zapošljavanje, na kontroli granica, u sferi pravosuđa i u kulturi. Radi se, inače, samo o jednoj od brojnih akcija predviđenih u toku sledeća tri meseca.
Velika masa demonstranata dočekala je na vratima Parlamenta ministra Ozborna u trenutku kada je ulazio u zgradu najvišeg predstavničkog tela s namerom da poslanicima preda nacrt budžeta. Problem je što je trenutno i parlamentarna većina (iz redova konzervativaca i liberala) sklona neoliberalnim rešenjima koja podrazumevaju veliku „seču“ državnih rashoda, čime se, po mišljenju sindikata, zemlja samo još više zaglavljuje u recesiji.
Oslanjajući se na najnovija istraživanja, sindikalisti tvrde da ulaganje u javne službe nije samo trošak, već i jedan od faktora koji doprinose povećanju tražnje i razvoju. Danas, kada se umesto predviđenih dva odsto, projekcija rasta britanske privrede svela na skromnih 0,6 odsto, a postojanje višemilionske armije nezaposlenih dovodi u pitanje socijalni mir, ne slušati ovakve poruke predstavlja znak krajnje društvene neodgovornosti.

Zajednička muka ujedinila je milione nezadovoljnih građana i radnika Evrope koji protestuju na ulicama evropskih prestonica protiv mera štednje i povećanja poreza. Na to nije navikla Evropa još od kraja 80. godina, ali polako se treba prilagođavati neuobičajenim vremenima. Ishod toga su nekoliko generalnih štrajkova u pojedinmim zemljama za godinu dana, brojni protesti i marševi radnika.
„Počeli smo ovu borbu ne samo za radnička prava, već i za odbranu prava budućih generacija, naše dece. Takođe se borimo za budućnost naše zemlje Ove mere koje se primenjuju dovele su recesiju i ne dozvoljavaju zemlji da se razvija. Samo se reže i reže, a oni koji moraju da plate su uvek isti”, saopštio je jedan od lidera sindikata u Portugaliji, Armenio Karlos.
Protesti se uglavnom organizuju tako da nezadovoljni radnici i građani kreću ka parlamentu gde upućuju svoje zahteve, koji su protiv mera štednje, smanjivanja zarada i najavljenih otpuštanja. Reč je o prvoj mobilizaciji u istoriji, koordinisanom i permanentnom protestu u toliko velikom broju zemalja, čiji je cilj da se ukinu mere štednje s kojima se suočavaju brojne članice evrozone.
Sindikalni lideri ističu da su mere štednje donele nevolje širom regiona i samo produbile ekonomsku krizu. Optužuje se Evropska komisija koja naloge prima iz jednog centra, a još više nacionalne vlade koje sa entuzijazmom i žarom sprovode ono čiju će socijalnu cenu platiti neko drugi. Sindikati su se, međutim, našli i na udaru kritika zbog podsticanja gneva javnosti.
Slika je ista – Atina, Madrid, Rim, Lisabon, Belgija, a sada i Larnaka. I zahtevi su uglavnom isti, ogorčenje i nezadovoljstvo ogromno, siromaštvo i nezaposlenost enormno povećani, ali su isti i odgovori. Vlade, uglavnom, odgovaraju da se mere štednje moraju sprovoditi kako bi se otplatili krediti i odobrili programi pomoći, da će zemlja bankrotirati, da radnici i građani pokazuju ogromno nerazumevanje i da nisu solidarni sa mukama koje su snašle izabrane predstavnike.
Uprkos činjenici da su mere štrednje pokazale izuzetno negativne rezultate, što je ugrozilo ne samo ekonomiju nego i socijalni kapital zemalja na kojim su primenjene, iako je potvrđeno da se recepti ne mogu izvoziti i da je nekritičko preuzimanje modela sa katastrofalnim posledicama, da je liberalizacija donela ogromne nevolje, pre svega radnicima i građanima, uporno se nameće neoliberalni model, a mantra štednje preuzima kao kanon koji ne treba preispitivati. Uzalud su vapaji i protesti radnika, građana, studenata, penzionera, nezaposlenih i siromašnih. Zarad “brige” o o sudbini i budućnosti građana, odluke se donose mimo njih a protiv njih. A gde je tu demokratija i da li se radnici i građani za bilo šta pitaju, ukoliko se već isprobava prag njihove izdržljivosti?

Evropski parlament je 13. marta usvojio zvaničan stav da se ne slaže sa predlogom budžeta EU za period 2014-2020. koji su usvojili lideri EU i zatražio da se izmeni kako bi ga usvojio prilikom glasanja u julu. Pored toga Parlament traži da se pre konačnog usaglašavanja reši pitanje deficita u ovogodišnjem budžetu, koji se procenjuje na 17 milijardi evra. Veći budžet je, po mišljenju Komisije i Parlamenta, potreban kako bi se uravnotežile mere štednje nametnute evropskom socijalnom modelu i podržali Strategija Evropa 2020, inicijative predložene Paketom za zapošljavanje i Pakt za razvoj. Zanimljivo je da su protiv predloga budžeta glasale sve frakcije u Parlamentu, osim grupe Evropskih konzervativaca i reformista.
Evropska konfederacija sindikata (EKS) je već ranije izrazila mišljenje da je teško postignut kompromis unutar Evropskog saveta znatno unazadio prvobitni nacrt Evropske komisije i preporuke Parlamenta i da predloženi budžet ne bi bitnije ublažio posledice ekonomske krize, niti znatnije unapredio zapošljavanje, održivi rast i investicije. Prvi put u istoriji predloženi budžet bio bi manji od prethodnog koji je važio od 2007. do 2013. i to za 3,5%, odnosno za 33,6 milijardi evra. Umesto da bude instrument ekonomskog oporavka i rasta, ovakav budžet bi samo dodatno doprineo recesiji u Evropi. Pokazalo se da su se stavovi parlamentaraca u mnogo čemu podudarili sa stavovima evropskih sindikata, koji odluku najvišeg organa Unije smatraju podrškom u borbi protiv antisocijalne politike evropskih vlada.
EKS je smatrala da su sredstva opredeljena za razvoj i zapošljavanje (na primer za Inicijativu za zapošljavanje mladih) mala u odnosu na potrebe čitave EU, kao i da je u preraspodeli sredstava dosta stradao i Evropski socijalni fond. Zatim, da je predviđeno da se čak 100 milijardi evra uštedi na investicijama u transport, energetiku i digitalizaciju, a 47,5 milijardi evra u sferi zajedničke poljoprivredne politike. EKS je izrazila zabrinutost i zbog ozbiljnih umanjenja Evropskog fonda za prilagođavanje globalizaciji (čija se sredstva troše na prekvalifikaciju radnika) i Fonda solidarnosti (namenjenog državama pogođenim prirodnim katastrofama).
Iako su ukupna budžetska izdvajanja opredeljena u iznosu od 960 milijardi evra, predviđeno je da države članice uplate samo 908 miljardi, što bi već postojeći deficit EU dodatno uvećalo. U vezi sa porezom na finansijske transakcije, na zagađenje i drugim evropskim porezima, EKS je tražila da se razjasni da li će se ovako ostvareni prihodi koristiti za podršku razvoju i zapošljavanju ili tek kao instrument smanjenja učešća država članica u zajedničkom budžetu. O stavovima EKS generalni sekretar Bernadet Segol obavestila je predsednike Parlamenta i svih političkih grupacija, a potom je održan sastanak Sekretarijata EKS sa evropskim poslanicima.

Osnivanje banke dogovoreno je na petom samitu ove organizacije, održanom 26. i 27. marta u južnoafričkom gradu Durbanu, kome su predsedavali čelni ljudi Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike (BRIKS). Nova ustanova od koje se puno očekuje, trebalo bi da olakša pribavljanje finansijskih sredstava namenjenih investicijama u infrastrukturu i proizvodnju („realnu ekonomiju“). Radi se o prvom zajedničkom mehanizmu zemalja-članica, koji bi trebalo da im omogući veću nezavisnost od problematičnog Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, pretvorenih u oruđa ekspanzije krupnog nadnacionalnog kapitala, ograničenja suvereniteta nacionalnih država i poništenja svih tekovina „države blagostanja“.
Neće se, međutim, zaustaviti na ovome, pošto je predviđeno stvaranje i drugih institucija podrške nacionalnim privredama – tako je već dato zeleno svetlo za osnivanje rezervnog fonda koji bi se koristio u slučajevima nasrtaja međunarodnih špekulanata i eventualnih kriza likvidnosti. Ukupan početni kapital trebalo bi da bude u visini od 50 milijardi dolara, mada se već pominje i suma od 100 milijardi. Osnovan je i sopstveni Savet preduzimača i doneta odluka da se pomogne industrijalizaciji i razvoju Afrike kao socijalno najugroženijeg kontinenta.
Sve zemlje BRIKS primenjuju alternativnu ekonomsku politiku koja ne zazire od državne kontrole privrednih tokova, ograničenja slobode tržišta i korišćenja instrumenta javnih investicija. One su u stalnom usponu, sa prosečnom godišnjom stopom rasta od 4 odsto (za razliku od 0,75 odsto u najrazvijenijim zemljama sveta, članicama grupe G-8) i nezaposlenošću koja je relativno niska (u Rusiji je ona, za razliku od EU, gde je već prešla 10 odsto, svega 5,5 odsto). Na njih otpada 40 odsto stanovništva planete, 45 odsto svetske radne snage i 25 odsto ukupne proizvodnje. Trgovinska razmena među njima svake godine raste, tako da umesto nekadašnjih 27 milijardi dolara (2003.) sad iznosi već 282 milijarde, sa tendencijom da 2015. dostigne i čitavih 500 milijardi.
Na samitu su postignuti i neki bilateralni dogovori, od kojih je najvažnii onaj između Kine i Brazila, po kome će se veliki deo međusobne trgovine obavljati u domaćim valutama i tako izbegavati špekulativni potresi vezani za dolar.

U Francuskoj će uskoro biti predstavljen novi nacrt zakona o porezu na raskoš, inače jedno od glavnih predizbornih obećanja nekadašnjeg kandidata za predsednika, a danas prvog čoveka zemlje, Fransoa Olanda.
Prethodna verzija, mada blokirana od Ustavnog suda decembra prošle godine, dovela je do pravog „bekstva“ kapitala u inostranstvo i odlaska iz zemlje nekih od najznačajnijih preduzimača (slučajevi najbogatijeg Francuza Bernara Arnoa i poznatog glumca Žerara Depardjea samo su neki od mnogih). Zbog toga su socijalisti rešili da novi zakon bude znatno blaži.
Analitičari se slažu da je prvobitna namera Olanda bila da pokaže vernost izbornim obećanjima levice, ali da zakon ne bi doneo više od 500 miliona evra, što je u kontekstu moćne francuske ekonomije relativno malo. On bi, međutim, mogao da dovede u nedoumicu znatan deo levo orijentisanog biračkog tela i ojača sumnje u doslednost i istinsku spremnost za promene njenog izabranika.
Dok je još bio u opoziciji, Oland je povećanje poreza na raskoš predstavljao kao glavno sredstvo borbe protiv budžetskog deficita. Bilo je predviđeno da ga plaćaju svi pojedinci koji zarađuju više od milion evra godišnje i to po stopi od 75 odsto. Sada će odredbe poreza koje je grupni kapital odmah nazvao „pljačkaškim“ biti ublažene – poreska stopa će biti spuštena na 65-66 odsto i plaćaće je bračni parovi čiji godišnji prihodi prelaze dva miliona evra. Mnogima se zakon sada čini preblagim i govore o tome da će on pogoditi samo nekoliko desetina ljudi. Oni tvrde da će se na ovaj način bogati opet izvući od obaveze da podnesu glavni teret izlaska iz krize, što je bilo predizborno obećanje levice. Uz to, dodaju, buka oko novog zakona omogućila je da se gotovo neprimetno donese zakon o oporezivanju prekovremenog rada, koji će prihode brojnih radničkih i službeničkih porodica umanjiti.
Oland već plaća cenu za svoja lutanja - sa 67 odsto glasova podrške na predsedničkim izborima, trenutno je pao na jedva 30 odsto, što ga čini najnepopularnijim predsednikom od 1981. U igri je, međutim, nešto mnogo više - njegova politika usmerena protiv krupnog kapitala može predstavljati upozorenje za druge koji bi hteli da pođu njegovim putem. To može na duži rok zakočiti pokušaje reformista koji se bore za veću ulogu zajednice u kontroli privrednih tokova. Postavlja se i pitanje koliko su promene uopšte moguće u uslovima globalizacije koja je dovela do potpunog otvaranja granica i nekontrolisane slobode kretanja kapitala. Suverenitet nacionalne države u sferi ekonomije srozan je na najniži mogući nivo, istina da novac nema domovinu još jednom je potvđena, a ideja da politika vodećih institucija Evropske unije vodi demontiranju poslednjih ostataka socijalne države, stiče sve više pristalica.

Čini se da kapital počinje da gubi glavu i donosi odluke štetne po njega samog. Šta drugo reći za pravu „finansijsku revoluciju“ kojom je posle odluke „Evrogrupe“ uveden jednokratni harač na kiparsku štednju (uključujući tu i socijalne fondove), a koju neki porede sa boljševičkom eksproprijacijom sredstava sa računa građana tokom Oktobarske revolucije.
Ozbiljni analitičari upozoravaju da se time šalje poruka štedišama u svim zemljama Unije zahvaćenim krizom kako držanje novca na računima domaćih banaka može biti opasno, naročito od kada se pokazalo da vladama može nedostajati snage da sopstvene građane zaštite od međunarodnih finasijskih grabljivaca. Kipar je na donošenje zakona o haraču i na zamrzavanje štednih uloga bio prosto prinuđen. Njegovi građani sada žive u strepnji za svoj teško zarađeni novac, a sa računa mogu da podignu svega 100 do 250 evra dnevno. Malo ko pominje da je time prvi put u istoriji EU prekršeno pravilo o slobodnom protoku kapitala.
Ugledu Unije i suverenitetu njenih zemalja-članica nanet je veliki udar. Kao da više ne postoje barijere koje mogu zaustaviti svevlast briselske birokratije – davanjem ultimatuma koji je u suprotnosti sa nacionalnim zakonodavstvom jedne suverene zemlje, napravljen je presedan na koji će se moći pozivati i u drugim sličnim situacijama. Pored toga, mere na čije su donošenje Kiprani prinuđeni, kratkog su daha i ništa ne rešavaju na duži rok. Postavlja se pitanje na šta će moći da se osloni privreda ostrva u kojoj je udeo of-šor poslova iznosio više od 50 odsto.
Najnoviji program izbavljenja neće ništa promeniti na bolje, već će samo brojne krupne ulagače podstaći da se odsele u druge „poreske rajeve“. Kakav je, međutim, smisao da se oni ukidaju samo na jednom mestu, a da se izbegava globalno rešenje problema koji u mnogome ograničava prelaz na socijalno orijentisanu ekonomiju? Kipru, doduše, ostaje turizam, ali je on ne samo osetljiv na svaku, pa i najmanju promenu političke situacije na zapaljivom Bliskom istoku, nego i nije toliko profitabilan da bi mogao da predstavlja osnovu za dalji privredni rast.
Kiparski sindikati posebno su osetljivi na činjenicu da je, posebno u bankama, počelo masovno otpuštanje zaposlenih, da su socijalni fondovi pred vanrednim oporezivanjem i da se nacionalno bogatstvo i prava godinama sticana tope na očigled radnika nemoćnih da se suprotstave dalekim i često anonimnim centrima moći.

Nakon 14 godina provedenih na čelu CGT (Generalne konfederacije rada) najveće i najstarije sindikalne centrale u Francuskoj, Bernar Tibo je, na 50. Kongresu CGT koji je danas završen u Tuluzu, kormilo ustupio 52-godišnjem Tijeri Lepaonu.
Novi lider CGT potiče iz Normandije, sa 17 godina zapošljava se kao varilac u “Katerpilaru” gde osniva sindikalnu organizaciju. Tu u sektoru metalurgije otpočinje njegova sindikalna karijera kroz koju ubrzo spoznaje i sve nevolje koje može doneti otkaz. Strpljenje (kako i sam kaže „revolucionarna vrlina“) i upornost nikada ga nisu napuštali. Verovatno je to bio jedan od razloga koji je opredelio 119 članova Izvršnog odbora da mu izglasaju poverenje, a samo dva su bila uzdržana.
„Jedinstvo je naša jedina snaga, a podele su oružje poslodavaca“ poručuje Lepaon. Upravo ta snaga došla je do izražaja i ovog 5-og marta kada je CGT širom Francuske organizovala masovne proteste. Naime, u januaru su tri sindikalne centrale (CFDT, CFTC i CFE-CGC) sa organizacijom poslodavaca (MEDEF) potpisale pogubni „Sporazum o fleksibilizaciji zapošljavanja“ koji bi trebao da bude transponovan u novi zakon o radu Francuske. Jedino se CGT zajedno sa sindikatom FO tome žestoko usprotivila, zahtevajući od poslanika da na sledećem zasedanju u aprilu odbace Sporazum.
Novi Generalni sekretar će se, između ostalog, boriti protiv reforme tržišta rada i za otvaranje novih pregovora o finansiranju penzija i bolju socijalnu zaštitu.

Juče je u ranim jutranjim satima nemačka avio-kompanija Lufthanza otkazala oko 700 domaćih i međunarodnih letova na aerodromima širom Nemačke (Frankfurt, Minhen, Berlin, Hamburg, Keln i Dizeldorf). Razlog je bio štrajk upozorenja aerodromskog osoblja koji je trajao do podne.
Sindikat radnika Lufthanze VER.DI koji predstavlja 33.000 zaposlenih u tehničkim i servisnim odeljenjima kompanije pozvao je na održavanje štrajka sa ciljem da se pojača pritisak na rukovodstvo kompanije uoči druge runde pregovora o povećanju plata od 5,2 odsto i očuvanju radnih mesta.
Poslovodstvo Lufthanze (koja je po prihodima najveća avio-kompanija u Evropi), tražilo je da radnici prihvate zamrzavanje zarada do januara 2015. godine i da se radno vreme produži za jedan sat nedeljno. Kompanija, čije su poslovanje u dobroj meri ugrozile nisko budžetske, namerava i da ukine 3.500 radnih mesta širom sveta kao deo programa pod nazivom „Score” (reorganizacije kompanije - smanjenja troškova radi povećanja operativnih rezultata).
Predstavnici sindikata bili su pesimistični u vezi sa svojim šansama u pregovorima, izjavljujući da zahtevi koje je uputio poslodavac predstavljaju neku vrstu provokacije.

Poznata nemačka firma „Robert Boš“ svojim radnicima nudi mogućnost da se u procesu napredovanja u karijeri, kao pozitivan korak na tom putu, umesto boravka u inostranstvu, odluče za prekid rada na neko vreme kako bi se posvetili porodici. Firma, između ostalog, proizvodi opremu za automobile i ima više od 302.000 zaposlenih. Preduzeće je razvilo preko 100 modela po kojima je moguće raditi po skraćenom radnom vremenu. Rad od kuće, rad na daljinu, ili pola radnog vremena – samo su neke od mogućnosti kojima se zaposlenima olakšava organizacija porodičnog života, a sama firma privlači tako kvalitetnu radnu snagu. Pri tom se u obzir uzimaju i regionalne razlike: ”u Francuskoj, na primer, sredom ne rade jaslice za decu. To znači da smo tamo razvili model koji u obzir uzima činjenicu da zaposleni sredom ne mogu da rade“, kaže jedan od rukovodilaca firme. Danas svaki četvrti rukovodeći kadar u „Bošu“ radi samo deo radnog vremena, a više od 50 odsto onih koji su uzeli porodiljsko odsustvo su - očevi. Od toga nemaju koristi samo radnici, već i preduzeće, smatra šefica Centra za razvoj zaposlenih Hajdi Štok: „ ukoliko preduzeće pokaže razumevanje za potrebe zaposlenih, isto takvo razumevanje će dobiti zauzvrat i od njih.“
Postepeno, firme uviđaju da fleksibilnijim modelima radnog vremena mogu da privuku kvalitetnu radnu snagu. Od toga korist imaju obe strane. Sindikati upozoravaju da bi trebalo doneti odgovarajuće zakone, i ne pouzdati se samo u dobru volju firmi kako bi se u Nemačkoj razvila „prijateljska atmosfera“ prema porodičnim potrebama zaposlenih. Tako bi se stvorila zakonska osnova po kojoj zaposleni mogu da suodlučuju o organizovanju modela rada skraćenog radnog vremena ili sličnih mera. Osim toga, mogućnost skraćenog radnog vremena, koju nakon porođaja koriste mnoge žene, trebalo bi da je moguće lako vratiti na puno radno vreme, ako to žena želi, jer inače prelazak na manji broj radnih časova može da bude i zamka iz koje se više ne može izvući. „Trenutno zaposleni nemaju pravo da traže da se vrate na puno radno vreme i to je u praksi veliki problem“, ističu u Savezu sindikata Nemačke.
Nemačka kancelarka Angela Merkel i njena ministarka za porodicu Kristina Šreder inteziviraju sastanke sa stručnjacima za tu oblast kako bi pokušale da reše probleme zaposlenih roditelja. Poznavaoci političkih prilika najavljuju da će tema „povezivanje porodičnog života i posla“ biti jedna od najvažnijih tema predstojećih saveznih parlamentarnih izbora.

Kiparski sindikati najoštrije su osudili nameru svoje vlade da uvede jednokratni porez na štedne uloge. Ta odluka posledica je pregovora sa „Evrogrupom“, koja je davanje kredita od 10 milijardi evra, neophodnog za spasavanje zemlje, uslovila nekom vrstom eksproprijacije čije će posledice osetiti većina građana. Očigledno je da se jednoj od najprosperitetnijih evropskih zemalja priprema budućnost slična Grčkoj, pa će tako i njenu sudbinu krojiti memorandumi čijem će sastavljanju kumovati zloglasna „Trojka“ i krupni finansijski kapital koji ona predstavlja. U saopštenju Svekiparskog saveza radnika (PEO) poslednja događanja definišu se kao pokušaj stavljanja zemlje u neokolonijalni položaj i želja da se uništavanjem standarda zaposlenih i građana u celini dodatno zaradi. :
Pod velikim pritiscima javnosti (ali i drugih zemalja – Rusija je, naime, već najavila povlačenje ogromnih uloga iz kiparskih banaka) vlada je donekle korigovala prvu verziju zakona, pa sad želi da napravi razliku između malih i velikih ulagača. Oni koji u bankama imaju manje od 20.000 evra u budžet ne bi morali da uplate ništa, oni sa ulozima u vrednosti 20.000-100.000 evra uplatili bi 6,7 odsto od njihove vrednosti, dok bi najbogatiji morali da odvoje čitavih 9,9 odsto. Zaleđivanje sredstva trebalo bi da spreči nagli odliv kapitala i pomogne realizaciji predviđenih mera. Procurela je, međutim, vest da su neki od pripadnika kiparske elite na vreme saznali za ono što se sprema i svoja sredstva već smestili „na sigurno“. :
Sindikalisti vlast optužuju za kršenje predizbornih obećanja i pregovore sa strancima koji su više ličili na jednostrani diktat, nego na ravnopravno usklađivanje interesa. Pre samog zaključenja sporazuma nije bilo nikakvog socijalnog dijaloga sa sindikatima. Oni smatraju da će posledice dogovora teško pogoditi zaposlene, ne samo indirektno, kroz degradaciju finansijskog sistema i usporavanje ekonomskog razvoja, nego i direktno, s obzirom na to da će danak morati da plate i fondovi socijalnog osiguranja i penzioni fondovi u kojima su sredstva koja su zaposleni godinama prikupljali. U nastavku se očekuje i privatizacija svega što je preostalo u javnoj svojini. PEO apeluje na parlament da sporazum odbaci, a članstvo, zaposlene i građane poziva da se masovno okupe i pokušaju da zaustave kobni proces uništavanja suverenog i još uvek socijalno orijentisanog Kipra.

Jedan od najvećih ekonomista današnjice, analitičar koji je večitim zahtevima zaposlenih i sindikata dao naučnu argumentaciju, nobelovac Pol Krugman, bio je ovih dana u Vašingtonu gost najvećeg američkog sindikalnog saveza AFL-CIO.
Njegovo neumorno propagiranje važnosti državnih investicija u infrastrukturu i socijalnu sigurnost, ne samo radi stvaranja humanijeg društve, nego i radi izlaska iz krize, svet rada je uvek dočekivao s radošću i oduševljenjem. Posebno mu je, međutim, bio zahvalan za isticanje uloge sindikata u nacionalnom socijalnom dijalogu koji je, po njegovom mišljenju, jedini u stanju da zemlju izvuče iz trenutne krize. Pritom, Krugman nikada nije skrivao činjenicu da je sindikalno organizovanje u SAD slabije od onog u Nemačkoj, susednoj Kanadi ili Finskoj. Dok je u sindikatu samo 11,4 odsto američkog radništva, u Nemačkoj ih je 18,6 odsto, u Kanadi 27,5, a u Finskoj čak 70 odsto. U privatnom sektoru stanje u SAD je još gore – tamo samo sedam odsto radnika ima člansku knjižicu sindikata.
U svom izlaganju pred sindikalcima, Krugman nije analizirao samo uzroke i posledice „ekonomske katastrofe” koja je pre pet godina pogodila SAD i Evropu (tkzv. „Velike recesije” koja je počela u decembru 2007., a završila se u julu 2009.), već je izložio i mere koje bi trebalo preduzeti, kako bi se iz „depresije izašlo odmah“. Što je, po njegovom mišljenju, sasvim ostvarivo.
Za krizu „nema racionalnog razloga”, tvrdi on.
„Mi nismo postali manje produktivni, radnici nisu zaboravili svoje veštine, termiti nisu pojeli naš kapital: sve što je nekad činilo našu ekonomsku snagu još postoji”. Objašnjavajući uzroke krize, Krugman je akcenat stavio na restriktivne mere štednje koje do krajnjih granica smanjuju ukupnu tražnju. Još je veliki ekonomista Kejns govorio da se „kaiš steže u vremenima uspona, a ne u vremenima recesije“.
„Kad u recesiji pojedinci prestanu da troše, jer je to logična reakcija u neizvesnim vremenima, i kad zbog toga firmama počnu da opadaju prihodi, pa smanjuju broj zaposlenih, neko po osnovnoj logici mora da bude potrošač, da nešto kupuje, da bi drugi imali prihode. A u toj ulozi može da bude samo država. Ali, umesto da u potpunosti prihvate tu ulogu, države su potpale pod uticaj ljudi koji smatraju da glavni problem nije masovna nezaposlenost, već budžetski deficit. I to upravo u situaciji kao što je ova, kada je neophodno da se troši više i da deficit bude veći“.
Dok ne nastupi vreme državne intervencije, važno je, po rečima Krugmana, bar ne povećavati štetu.
„Ono što možemo, to je da ne povećavamo štetu, da ne smanjujemo postojeći nivo potrošnje, sve dok privatni sektor ne bude spreman da ponovo postane lokomotiva razvoja“.
I Krugman i sindikati su pokazali da poseduju recept, ali da im sam lek još nije na dohvat ruke. Za to su očigledno odgovorni svi oni političari, javni funkcioneri i kreatori javnog mnjenja koji su odabrali da ignorišu lekcije istorije i da znanje koje je nekoliko generacija ekonomskih analitičara s mukom sticalo zamene predrasudama koje su u službi njihovih ideoloških i materijalnih interesa.

Uprkos gubitku 99.500 radnih mesta u Francuskoj je u 2012, prosečna mesečna zarada porasla za 2,1 odsto, i dostigla bruto iznos od 2.410 evra. Prema izveštaju Zavoda za socijalno osiguranje platni fond je teži 129,1 milijardu evra.
Međutim, sindikati upozoravaju da ne treba mešati kategorije prosečne i srednje zarade. Iznos mesečne bruto srednje zarade u Francuskoj u 2012. bio je 1.675 evra, što znači da je 50 odsto Francuza zarađivalo više, a 50 odsto njih manje u odnosu na ovaj iznos.
Sindikati upozoravaju da nikako nije dobro kalkulisati sa većim zaradama, pogotovu kada je u pitanju gubitak gotovo 100 hiljada radnih mesta. Istovremeno, sindikalni lideri upozoravaju na sve veći jaz između najviših i najnižih zarada. Prema jednoj studiji francuskog Zavoda za statistiku INSEE, 10 odsto najmanje plaćenih Francuza mesečno zaradi 1.142 evra, dok 10 odsto njih ima platu veću od 3.317 evra, a jedan odsto gradjana Francuske mesečno zaradi više od 7.654 evra.

Francuski mediji su pre neki dan javili da se ispred svoje kuće spalio radnik „Mišelina“ Žan Pol koji više nije bio u stanju da trpi blagodati evropskog liberalnog kapitalizma. Između nesigurnog posla, koji je za njega sve više predstavljao noćnu moru, i smrti, izabrao je smrt. Kroz njegovu sudbinu možemo sagledati sudbinu velikog broja radnika pretvorenih u dodatak mašine i osuđenih da iz dana u dan žive i rade u uslovima koji sve više podsećaju na moderno ropstvo.
Vremena kada je sindikat u Francuskoj mogao uspešno da upozorava rukovodstva firmi na kršenja prava zaposlenih i da ih pretnjama štrajkom tera da se vrate u okvire zakona i morala, danas su već prošlost. Nastupilo je doba restrukturacija, što je obično drugo ime za kolektivna otpuštanja. Od radnika koji su preostajali zahteva se da preuzmu poslove onih koji su dobili otkaz. Kontrole su pojačane do maksimuma, pa radnici deo posla sve češće moraju da obavljaju kući, umanjujući tako vreme koje su obično posvećivali porodici, društvu i sebi. Registruju se prvi slučajevi depresije i pokušaji samoubistva koje uprave kompanija vešto prikrivaju.
Izmeštanje proizvodnje u udaljene pogone dovelo je do toga da su mnogi radnici „Mišelina“ bi prinuđeni da do svog radnog mesta putuju tri, četiri pa i pet sati. Upozorenja sindikat nisu pomogla – direkcija je za njihove zahteve ostajala gluva. Preopterećenost poslom, duga putovanja od kuće do radnog mesta i sve veći pritisci rukovodilaca kojima na pamet nije padalo da radnike pohvaljuju i nagrađuju, učinili su svoje i došlo je do prvih slučajeva „pucanja“. Žan Pol je svoj posao i dalje voleo i neprekidno se trudio da sledi ritam rada koji je postajao sve brži.
Ovakve promene u proizvodnji dovele su do sve većeg međusobnog otuđivanja radnika: oni su počeli da jedu i piju odvojeno ili u manjim grupama, svako je počeo da brine prvenstveno o sebi i da druge doživljava kao strance. Poslodavci su se pokazali kao pravi majstori za uvođenje individualizma, unošenje podela među zaposlene i buđenje duha nezdrave konkurencije gde je svako samo gledao kako da spase sebe. Upravu su zaposeli finansijski stručnjaci kojima je u ustima bila samo jedna reč: rentabilnost. Trka za profitom zamenila je sva pravila pristojnosti i morala.
Iako je imao još samo dve godine do penzije Žan Pol se, podstaknut osećanjem potpunog besmisla i krajnjim očajanjem, odlučio da ode iz života koji mu očigledno više nije značio ništa. On je postao simbol jednog zlog vremena iz koga što pre moramo izaći: iako je faktičko stanje takvo kakvo jeste, profit ne sme biti važniji od čoveka. Na sindikatima je da ulože sve svoje snage kako bi se kapital priveo „k poznaniju prava“ i proizvodnja i raspodela stavile pod kontrolu organizovane društvene zajednice.

Međunarodna konfederacija sindikata je objavila dokument u kome oštro osuđuje zahteve Međunarodnog monetarnog fonda za deregulaciju radnih odnosa u zemljama Unije. Ističe se da je od 2008. godine, kada je izbila kriza, MMF pratio eventualne povoljne uticaje deregulacije tržišta rada na povećanje zapošljavanja (što je jedna od omiljenih teza neoliberala i većine poslodavaca) i došao do zaključka da „labavljenje“ zakonskih stega u sferi rada ne doprinosi bitno otvaranju novih radnih mesta. To je bilo sasvim u skladu sa istraživanjima koja su sprovodile OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i Svetska banka, koje se (kao uostalom i MMF) ne mogu pohvaliti pro-radničkim stavovima i politikom. U poslednjoj studiji Evropskog odeljenja Fonda nije čak mogla biti navedena ni jedna zemlja Starog kontinenta u kojoj su strožije regulisana tržišta rada kočila razvoj, ali je zato izolovan čitav niz negativnih faktora upravo van sfere rada! Tu spadaju pre svega nedostaci u oblastima infrastrukture, obrazovnih sistema i finansijskih tržišta.
I pored ovakvih rezultata istraživanja, MMF je u praksi zahteve za deregulacijom tržišta rada stavio u centar liste zahteva koji su poslati na adrese devet zemalja EU, kako onih najpogođenijih krizom, tako i onih gde njene posledice nisu bile tako vidljive. Svi programi ozdravljenja tu su uključivali slabljenje ili čak uklanjanje mera donetih radi obezbeđenja veće sigurnost radnih mesta. Nisu ostavljeni na miru ni kolektivni ugovori (opšti i granski), koji su se takođe želeli oslabiti ili ukloniti, sve s namerom da se obezbedi „veća fleksibilnost radne snage i umerenije plate“. Posebno čuđenje izaziva činjenica da je ovako nešto preporučeno i Nemačkoj: i njoj je savetovana politika umerenih plata i odustajanja od uvođenja mimimalca - sve radi jačanja konkurentnosti. Pritom nije vođeno računa o tome da bi takva politika mogla doprineti rastu neravnoteža u okviru Unije i postati jedan od uzroka sadašnje krize – mada je u izveštajima MMF po zemljama takva mogućnost često pominjana.
Zahtev MMF-a da se davanje pomoći zemljama najteže pogođenim krizom uslovi slabljenjem njihovih sistema kolektivnih ugovora, u suprotnosti je sa merama koje bi zaista mogle da doprinesu izlasku iz krize ili bar ublažavanju njenih posledica. Upravo je institucija kolektivnog pregovaranja često igrala presudnu ulogu u pokušajima da se rastuća nezaposlenost obuzda ili smanji. MMF je napravio izuzetak samo u slučaju Islanda, gde se centralizovani proces kolektivnog pregovaranja i učešće sindikata u oblikovanju strategije izlaska iz krize, navode kao faktori koji su bitno doprineli oporavku zemlje.

Kolumbija je godinama na crnoj listi međunarodnog sindikalnog pokreta zauzimala prvo mesto: u uslovima građanskog rata i nekoliko vojski i paravojski, radničke vođe su često ubijane i nestajale – broj žrtava se ponekada peo i na nekoliko stotina godišnje. Sada, sa novom vlašću, izgleda da se stvari donekle popravljaju. Nedavno je, naime, zbog ubistva dva sindikalna rukovodioca još davne 2001. na 38, odnosno 30 godina robije osuđeni jedan od poslodavaca rudarske kompanije „Drumond“ (čije je sedište u SAD) i njegov pomoćnik. Oni su bili zaduženi za snabdevanje obrocima jednog rudnika na severu zemlje, gde su stupili u vezu sa desničarskim milicijama koje su onda, na njihov podsticaj, ubile dvojicu sindikalaca „suviše“ posvećenih borbi za prava radnika.
Istraga se nastavlja: sud je već izdao nalog sa se ispitaju još neki bivši službenici kompanije, kao i sam predsednik, s obzirom da postoji opravdana sumnja da je nalog za ubistvo sindikalaca stigao sa samog vrha. Presudno bi moglo da bude svedočenje osuđenih koji tvrde da iza zločina stoje najviši rukovodioci firme. Pod istragom se nalaze i neki ljudi iz vlasti koji su ometali istragu i pokušavali da zločin što pre predaju zaboravu.
Sudija je, isto tako, osudio prvooptuženog da porodicama sindikalista, ubijenih samo zato što su se žalili na loš kvalitet hrane namenjene rudarima, isplati obeštećenje u visini od 370 000 dolara. Treba istaći da su veliku pomoć kolumbijskim sindikatima pružili Međunarodni forum za radna prava i američki Sindikat zaposlenih u čeličanama koji su i poveli građansku parnicu protiv moćnika iz „Drumonda“.

Predsednik SAD Barak Obama nije uspeo da parlamentarnu (republikansku) većinu ubedi kako je radi spasa američke privrede neophodno da korporacije i bogata manjina podnesu veće žrtve nego što je to bio slučaj do sada. Republikanci, inače nepristupačni argumentima koji govore u korist ukidanja poreskih olakšica za dobrostojeće građane, i ovaj put su čvrsto ostali pri stavu da put iz krize vodi kroz dodatnu ekonomsku liberalizaciju. Posledica svega bilo je stupanje na snagu zakona kojim su uvedene velike budžetske restrikcije (u visini od 85 milijardi dolara), čija će primena – a to je ono što najviše muči sindikate - dovesti do velikih otpuštanja radnika kojima je poslodavac država.
Trenutno se pod pretnjom otkaza nalaze hiljade prosvetnih radnika, vaspitača u vrtićima, pripadnika aerodromskog obezbeđenja i građanskih lica na službi u vojsci SAD. Problem će se preneti i na savezne države, u kojima se, takođe, predviđa otpuštanje učitelja, problemi sa vakcinisanjem dece, smanjenje pomoći žrtvama nasilja, gašenje brojnih naučno-istraživačkih projekata, zatvaranje nacionlnih parkova...
Interesantno je da je američki nobelovac Krugman ovakav razvoj događaja davno predvideo, mada je u sve uneo i izvesnu dozu optimizma. On smatra da će se natezanje demokrata i republikanaca produžiti kroz dobar deo 2013, ali da će interesi krupnog biznisa koji stoje iza republikanaca na kraju ipak odneti prevagu nad ideološkim (ultraliberalnim) interesima čelnika njihove stranke. Po njegovom mišljenju, poslovnim krugovima, na duži rok, ne bi odgovarala restriktivna politika vlade koja bi mogla da poništi određene pozitivne rezultate Obamine administarcije. Činjenica je, naime, da je od 2009 do 2012. stopa nezaposlenosti u SAD, zahvaljujući upravo državnom inrevencionizmu sa 10 pala na osam odsto, dok je u Zapadnoj Evropi u istom vremenskom priodu ona sa 10 porasla na 12 odsto. Otuda i Krugmanov zaključak da će se poslovni krugovi odreći određenih pogodnosti kako bi sprečili recesiju sličnu onoj u Evropskoj uniji čiji se kraj ne nazire.

Stotine hiljada ljudi u 60 gradova širom Španije učestvovalo je u nedelju u demonstracijama, na poziv dva najveća sindikata, protiv vladinih reformi, uslova rada i novih mera štednje. Ovi skupovi su prvo odmeravanje snaga sindikata i vlade pre generalnog štrajka zakazanog za 29. mart.
Reforme, usvojene dekretom prošlog meseca, koje je parlament potvrdio u četvrtak, smanjuju troškove otpuštanja radnika za poslodavce i ublažavaju uslove za njihovo otpuštanje. Ovo je kao “so na ljutu ranu” za ovu zemlju koja inače beleži visoku stopu nezaposlenosti. Sindikati su nezadovoljni ne samo sadržajem reform i pogoršavanjem položaja zaposlenih već i načinom usvajanja putem dekreta koji je, za građane Španije sa svežim sećanjem na diktaturu, neprihvatljiv.
I sam datum je simbolično izabran, tako da je pre početka većine skupova održana komemoracija za žrtve terorističkog napada na madridsku železničku stanicu 11. marta kada je stradalo skoro 200 ljudi.
Lideri dva glavna španska sindikata UGT-a i Radničkih komisija koji su organizovali skupove, su pre velikog marša u Madridu pozvali vladu na razgovore oko sprovođenja, kako su rekli, drastičnih reformi. U poruci koju su poslali ističu da su dogovori a ne dekreti jedini put koji zemlja ukoliko želi da ima budućnost mora da praktikuje.

Argentinska predsednica Kristina Kirčner juče je preko društvene mreže Tviter još jednom pokazala svoj prezir prema MMF-u i njegovoj politici „stvaranja slobodnih tržišta na temeljima rastućeg siromaštva i društvenih konflikata".
"Ko je ikada ranije mogao da zamisli svet ovako uništen od strane tržišta kapitala? Gde je bio MMF kada nije uspevao da vidi nadolazeću krizu? Gde je bio kada se naočigled svih špekulisalo u onakvim razmerama? U Španiji je danas 26 odsto nezaposlenih, uglavnom mladih. Oni nemaju ni posao, ni stan. Ima li MMF statistike koje govore i o tim tragedijama?" - pita se argentinska predsednica i ističe da niko nije kažnjen zbog bogaćenja na račun ostatka čovečanstva ostavljenog da grca u krizi.
Ona dodaje da je Argentinu, svog najboljeg učenika, kada je 2001. propala, MMF ostavio potpuno samu. Argentina je onda od 2003, sama i bez pomoći međunarodnog finansijskog tržišta, za 10 godina uvećala svoj BDP za čitavih 90 odsto. Radilo se o najvećem privrednom rastu u istoriji. Uspostavljeno je unutrašnje tržište i stalno vođena politika uključivanja svih slojeva stanovništva u raspodelu novostvorenih bogatstava. Dugovi su reprogramirani i u dobroj meri vraćeni, bez ičije pomoći spolja.
“Uništili smo mit o nužnosti spoljnog zaduživanja i posredništva, što nas je i bilo dovelo do bankrota 2001. Mislim da je to pravi razlog zbog koga je MMF danas besan na Argentinu”, kategorički tvrdi predsednica koja uživa veliku podršku radnika.
Ona se ne libi da kaže da je "Argentina kost u grlu globalnog pljačkaškog finansijskog sistema”, upravo zato što je svoje dugove uspevala da servisira uredno i bez pomoći sa strane. Pre 10 godina javni dug zemlje iznosio je 166 odsto BDP-a, od čega je 90 odsto bilo u stranoj valuti, dok je danas on 14 odsto BDP-a i samo 10 odsto nije u pezosima. Stopa nezaposlenosti je svega 6,9 odsto, a prosečna plata je najviša u Latinskoj Americi i poseduje najveću kupovnu moć.

U svetlu najnovijih podataka Međunarodne konfederacije sindikata (MKS), prema kojima je na raznim bankarskim računima u takozvanim „poreskim rajevima“ deponovano više od 20 biliona (20.000 milijardi) evra koje se uporno „čuvaju“ od svakog investiranja u proizvodne sektore privrede - nije neobično da u svetu sve više raste nezadovoljstvo bankama i bankarima, glavnim krivcima za sadašnju krizu.
I pored izjava političara koji uporno govore o potrebi ravnomernog raspoređivanja tereta krize, u društvima jača osećanje nepravde izazvano činjenicom da njene negativne posledice osećaju uglavnom zaposleni, dok u rezultatima rasta učestvuju isključivo bogati. Jer dok je 1979, na primer, u Britaniji u džepove jedan odsto najbogatijih išla samo jedna od 20 funti prihoda, danas oni prisvajaju jedan od svakih sedam. Najveći deo (2/3) najbogatijih vezan je za finansijski sektor privrede, a najbrojniji među njima su bankari. Upravo oni koje su vlade spasavale novcem poreskih obveznika, stvarajući često ogromne budžetske deficite (čije je lečenje kasnije svaljivano pre svega na leđa zaposlenih i penzionera).
Njih kriza kao da nije ozbiljnije dotakla - njihov udeo u ukupnim prihodima nije se smanjio. Ima, naravno, i onih koji su otpuštani, mnogi su (posebno u investicionim bankama) i danas višak, ali je glavnina ostala na svojim mestima i sa svojim prihodima. Mnogi liberalni ekonomisti se i dalje zalažu da se tu ništa radikalno ne preduzima i tvrde da će tržište sve to automatski dovesti u red, navodeći da je to problem koji se uostalom tiče samo akcionara. Ogromni prihodi bankara su, međutim, u velikoj meri rezultat subvencija država koje nisu smele da dozvole krah banaka za koje se govorilo da su „suviše velike da bi smele da propadnu“. Onda je sasvim legitimno da društvo preterane bankarske rizike i profite stavi pod svoju (zakonsku) kontrolu.
Kontrola plata bankara sasvim se uklapa u sve ovo. Evropska komisija je već predložila uvođenje limita na bankarske bonuse, mada se smatra da bi uvođenje stimulacija za dugoročno uspešno poslovanje i obaveze vraćanja dela prihoda u slučaju neuspeha, predstavljalo bolje rešenje. Jer, bitno je ne samo ograničiti plate, nego i onemogućiti preterane rizike podstaknute željom za neumerenim profitima (i bonusima). Ako je, međutim, glavni cilj podsticanje tražnje kroz pravedniju raspodelu prihoda, onda bi najbolje bilo oporezivanje poreza na visoke plate i svojinu.
Nedavni referendum u Švajcarskoj kojim su narodnom voljom bankarima oduzete neke od tradicionalnih privilegija, kao i ankete u Irskoj koje su pokazale da je narod uglavnom opredeljen za politike državnog intervencionizma, možda su dokaz da u Evropi nešto, ipak, počinje da se menja.

Tokom protesta rudara, železničara i zaposlenih u elektranama, tri osobe su se zapalile, od kojih su dve završile fatalno.Talas protesta u Bugarskoj , koji je počeo zbog povećanja električne energije se nastavlja.
Radnici su tokom proteklih dana protestvovali zbog najavljenog smanjenja radnih mesta, visokih cena električne energije i niskog životnog standarda, uoči vanrednih parlamentarnih izbora u maju.. Protest su organizovala dva najveća sindikata KNSB i Podkrepa, u senci masovnih demonstracija koje su srušile i desničarsku vladu premijera Borisova pre dve nedelje.
”Mi smo ovde da branimo svoj posao. Želimo da radimo. Mi želimo hleb za svoju decu”, rekao je čelnik rudarske sindikalne federacije Podkrepa Vladimir Topalov na protestu.
Mnogi Bugari su nezadovoljni političkom elitom koju smatraju korumpiranom, uz ocenu da je malo radila na poboljšanju životnog standarda građana, koji je manji od polovine proseka u Evropskoj uniji. Bugarski predsednik Rosen Plevnelijev je najavio da će se privremena vlada, koja će biti imenovana sledeće sedmice, fokusirati na poboljšanju ekonomskih uslova i otvaranju novih radnih mesta, kako bi bila smanjena stopa nezaposlenosti od 12 odsto.

Život nas često tera da kujemo nove termine za pojave koje nekada nisu postojale, a vremenom su postale tipične i nezaobilazne. Tako je nastao izraz „prekarijat“ kojim se pokušao obeležiti novi, obrazovani, nezaposleni i gnevni proletarijat, tako se već godinama mladi u svetu žigošu skraćenicama kao što su NEET (“not in education, employment and training” ili „oni bez obrazovanja, obuke i zaposlenja“) i NED („non-educated delinquent” ili „neobrazovani delinkventi“), pri čemu je čvrsta međuzavisnost između ove dve grupacije već i naučno potvrđena. Poslednjih godina, međutim, kako nezaposlenost mladih u EU sve više raste, pojavila se nova (i zlokobna) skraćenica YOLO (“you only live once”) koja ovaj put obuhvata i obrazovane i neobrazovane uverene u to da se „živi samo jednom“.
Brzo prihvaćena od mnogih mladih koji su izgubili nadu da će jednog dana naći posao koji odgovara njihovoj kvalifikaciji, ova životna filozofija pokazala se u mnogim slučajevima i kao izuzetno opasna. Odajući se piću, narkoticima i opasnim igrama, mnogi završavaju u bolnicama ili policijskim stanicama. Oni koji su potpuno isključeni iz procesa obrazovanja i sa tržišta rada – i smatraju da su izgubili poslednju šansu za normalan život - u ekstremnim slučajevima okreću se kriminalnim bandama koje im omogućavaju bar nekakav status, samopoštovanje i osećanje pripadnosti.
Moderne enciklopedije ove ljude definišu kao „one koji smatraju da u životu treba po svaku cenu uživati, makar to sa sobom povlačilo i određene rizike“. A zašto bi se i bežalo od rizika ako je nečija uloga u društvu svedena na nulu?
Budućnost ne obećava mnogo više od svesnog i organizovanog urušavanja poslednjih ostataka države solidarnosti i blagostanja, na čemu pripadnici političkih elita, odani interesima kapitala, svojski rade. U takvom jednom svetu nije ni za očekivati da se omladina posvećuje društvu i živi za druge – mnogo češće ona će se opredeljivati za individualizam koji lako može odvesti u beznađe, pa i u propast.

Nekoliko hiljada ljudi marširalo je tokom vikenda ka zgradi španskog parlamenta u Madridu, protiveći se uvedenim merama štednje. Protest je održan na 32. godišnjicu neuspelog pokušaja oružanih snaga da sa vlasti zbace vladu. Nekoliko grupacija pridružilo se protestima nezadovoljnih radnika, građana i sindikata, pod zajedničkim sloganom “Građanska plima, 23F”, ukazujući pri tom na 23. februar 1981. godine kada je vojska napala španski parlament.
Organizatori navode da je današnja Španija ”pod finansijskim pučem” i pozvali su ljude da marširaju ka parlamentu i tako se usprotive merama štednje i vladinog favorizovanja finansijskih institucija na račun običnih građana. Demonstranti su osudili pritisak finansijskih tržišta i korupciju u vladi i bankarskom sistemu.
Španiju već više od dve godine potresaju protesti zbog visoke nezaposlenosti, najava novih otpuštanja i privatizacije zdravstva i obrazovanja. Prošle godine hiljade rudara iz Asturije marširalo je do parlamenta, prešavši peške oko 400 kilometara kako bi izrazili nezadovoljstvo zbog ukidanja subvencija rudnicima.

Na poziv tri velika belgijska sindikata - Generalne federacije radnika, Konfederacije liberalnih sindikata i Konfederacije hrišćanskih sindikata - više od 10.000 ljudi izašlo je na proteste u Briselu zbog mera štednje koje sprovode vlasti Belgije.
„Penzioneri, nezaposleni i bolesni nemaju obezbeđen minimum pomoći, koji bi im pomogao da malo povećaju svoje prihode“, rekao je predstavnik sindikata CSC Klod Rolin.
Učesnici protesta blokirali su ulice i paralisali saobraćaj tako da se do centra veoma teško dolazilo. Sindikati posebno kritikuju zamrzavanje plata i odluku vlasti da ne povećava minimalne zarade i socijalnu pomoć, imajući u vidu da je u socijalnoj sferi zbog sve veće nezaposlenosti i opšteg pada standarda sve gore. Sindikati ističu da ovako dalje ne može i da mere štednje, osim negativnih efekata, nisu donele nikakav boljitak.

I nakon ostavke vlade Borisa Borisova, u Bugarskoj se situacija ne smiruje. U Sofiji je više od 10.000 ljudi prošlo centrom grada noseći slogan „Dosta iluzija, civilna akcija svaki dan“. Demonstranti su ispred parlamenta izvikivali „mafija“ i „sve partije napolje“, dok su u Varni u nedelju održani najveći protesti do sada na kojima je učestvovalo 20.000-40.000 ljudi, koji su blokirali saobraćaj u centru grada, tražeći ostavku gradonačelnika Kirila Jordanova. Demonstracije su održane i u Burgasu, Plovdivu i Blagoevgradu, u kojima se, takođe, okupilo više hiljada ljudi.
Talas protesta koji je protekle sedmice uzdrmao Bugarsku izazvan je povećanjem cena struje i zbog sve većeg siromaštva i ovako najsiromašnije zemlje članice Evropske unije. Iako je struja u Bugarskoj poskupela još prošlog jula za 13 odsto, iznosi na računima iznenadili su tek sada, jer su izuzetno niske temperature podstakle daleko veću potrošnju. Bugarsko tržište električne energije podeljeno je na tri regiona, koja kontrolišu češke kompanije CEZ i Energo-Pro i austrijski EVN.
Učesnici protesta spaljivali su račune za struju i tražili da se ponovo nacionalizuju distributeri električne enegrije. Energetske kompanije su, takođe, saopštile da će ispitati žalbe građana, a ministar energetike Delijan Dobrev naredio je da se provere iznosi na računima.
Cene električne energije su izuzetno osetljivo političko pitanje, budući da Bugarima, iako su u EU, na struju odlazi veliki deo skromnih primanja, koja mesečno u proseku iznose 350 evra.
Bugarsku u julu očekuju izbori, na kojima će biti testirano poverenje građana koji su sve nezadovoljniji zbog niskih primanja i povećanja stope nezaposlenosti.

U Indiji je juče, u Nju Delhiju i mnogim drugim gradovima, u organizaciji 11 najvećih saveza, započeo 48 časovni generalni štrajk u kome će učestvovati oko 100 miliona radnika. Radi se o najvećem štrajku u indijskoj istoriji, koji će u mnogo čemu nadmašiti prošlogodišnje februarsko okupljanje nekoliko desetina miliona zaposlenih. :
Uzrok obustave rada je antiradnička politika vladajuće koalicije koju predvodi nekad izuzetno socijalno orijentisana partija Nehrua i Indire Gandi - Kongresna stranka. Među mnogobrojnim zahtevima koje su radnici poslali na adresu vlade najvažniji su bili: :
- Povećanje minimalne plate na nacionalnom nivou na 10 000 rupija (138 evra). Zavisno od jedne federalne države do druge, i od jedne grane do druge, ona je dosad varirala između 5 500 i 6 000 rupija (76 do 90 evra). :
- Obezbeđenje penzija za sve (s obzirom da je u Indiji to privilegija samo jednog dela zaposlenih) :
- Socijalna sigurnost za sve:
- Jednostavno i brzo registrovanje sindikalnih organizacija:
- Obustavljanje prakse masovnog podugovaranja koja je potpuno urušila sistem stalnih zaposlenja. :
Dobru vest predstavlja učešće u štajku udruženja vozača i trgovaca, privatnika kojih u Indiji ima jako mnogo i koji stoga mogu puno doprineti snazi protesta. Njih je pogodila vizija vladinih reformi koje predviđaju dalje liberalizacije ekonomskog sistema. Tako vlada planira da na indijsko tržište pusti veliku trgovinsku kuću „Volmart“, koja u samim SAD važi za firmu sa najjasnije profilisanom antiradničkom i antisindikalnom politikom, pa se može pretpostaviti koje bi oblike neokolonijalnog ponašnja ona bila u stanju da primeni u jednoj zemlji Trećeg sveta, kao što je Indija! Mada vlada raspreda o boljim uslugama i novim poslovima koji bi mogli da prate dolazak američkog giganta, trgovci se plaše da bi „Volmart“ mogao pre svega da dovede do zatvaranja miliona malih radnji i drastičnog povećanja nezaposlenosti. Vozači se, sa svoje strane, energično protive povećanju – do sada subvencionisanih – cena goriva, odluci koju je vlada donela u cilju smanjenja svog budžetskog deficita. :
Očigledno je da postoje stvari koje ni poslovično mirni Indusi više ne mogu da trpe. U borbu protiv destruktivnog noliberalizma stupila je najveća demokratija sveta, čitav jedan potkontinent koji je u prošlosti pružio dokaze velike istrajnosti u borbi protiv kolonijalizma i kapitalističke eksploatacije.

Juče, 20. februara, u Grčkoj je opet organizovan generalni štrajk u kome je, pod okriljem saveza GSEE i ADEDI, učešće uzeo veliki deo zaposlenih. Pod sloganom „Demokratska i radna prava svuda i za sve“ radnici su zahtevali pre svega:
- kolektivne ugovore za sve
- preduzimanje efikasnih mera za smanjenje nezaposlenosti i olakšanje položaja onih koji ne rade
- ukidanje mogućnosti regrutovanja i primene drugih antidemokratskih mera koje za cilj imaju sprečavanje štrajkova.
Pored toga, ponovljeni su zahtevi za zaustavljanjem dramatičnog pada plata i penzija, obuzdavanjem poreske „oluje“ koja pustoši ionako osiromašene građane i sprečavanjem urušavanja sistema javnih socijalnih fondova. Poseban gnev zaposlenih u javnom sektoru izazvao je zahtev za postepenim otpuštanjem dodatnih 25 000 državnih službenika. Trojka od Grčke traži da novim merama štednje uštedi novih 11,5 milijardi evra. Činjenica da je nezaposlenost već dostigla 27% izgleda da se uopšte ne uzima u obzir.
Grčka je bukvalno zaustavljena – štrajkovali su ne samo državni i opštinski službenici, nego i veliki broj zaposlenih u privatnom sektoru, radnici na benzinskim pumpama, kontrolori leta, železničari, prosvetni i zdravstveni radnici.

Sveruski sindikat zaposlenih u hemijskoj industriji (SSZHI) otpočeo je protestnu akciju protiv politike rukovodstva velike naftne kompanije „Bašnjeft“, izazvanu pre svega odbijanjem poslodavaca da pregovaraju sa radnicima na nivou preduzeća i pokušajem da se osnovne sindikalne organizacije zamene savetima zaposlenih koji su pod njihovom kontrolom. Organizovana su dežurstva ispred centrale firme u Moskvi, njeni direktori su odbili da se sastanu sa rukovodstvom sindikata i svi sa zebnjom očekuju dalji razvoj događaja.
Problemi su počeli kada je „Bašnjeft“ (koja je 2010. ostvarila profit od 1,5 milijardi dolara) kupila dve kompanije u centralnoj Rusiji, a zatim grubo prekršila prava tamošnjih radnika odbijajući da sa lokalnim organizacijama SSZHI pregovara o novom kolektivnom ugovoru. Veliki broj radnika okupio se ispred sedišta pomenutih filijala, a kada je situacija počela da se zaoštrava, rešeno je da se sve podigne na viši nivo i krene u nacionalnu kampanju solidarnosti. Do tog trenutka veliki broj radnika je pod pretnjama i pritiscima direkcije već napustio sindikat ili se spremao da to učini.
Kampanja ruskog sindikata naišla je na veliku podršku u svetu rada, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Podršku je pružio i evropski sindikat zaposlenih u metalskoj industriji, hemiji i tekstilu koji objedinjuje preko 200 sindikata sa 7 miliona članova, dok je na adresu SSZHI stiglo više od 1300 pisama podrške iz celog sveta. Prvi čovek tog sindikata, Aleksandar Sitnov govorio je o spremnosti članstva da se za svoja prava bori do kraja i pozvao poslodavce da oslušnu glas radnika. U protivnom, sindikat je spreman da pojača pritisak i primeni sve preostale, zakonom predviđene, oblike borbe.

Krajem januara u Meksiku su organizovane demonstracije zaposlenih u granama rudarstva, energetike, avio saobraćaja, telekoma, poljoprivrede i obrazovanja, tokom kojih su zahtevane temeljite ekonomske i političke promene. Više od 60.000 demonstranata izišlo je na ulice, pre svega da bi izrazilo protest protiv odluke Vrhovnog suda kojom se, protivno meksičkom zakonodavstvu, želi uništiti moć meksičkog sindikata zaposlenih u elektroprivredi, koji uživa veliki ugled i predstavlja branu antiradničkoj politici poslodavaca. .
Od vlade se tražilo da prekine sa politikom proganjanja društvenih organizacija koja je bila karakteristična za prethodni režim. Kako bi bili spremniji za nove sukobe s vlašću, sindikati su zatražili podršku Medjunarodne konfederacije sindikata (MKS) i Svetskih granskih federacija koje su se 6. februara obratile otvorenim pismom predsedniku države Enrike Penja Nietu. U medjuvremenu se već ubrzano vrše pripreme za Dane globalne akcije za odbranu radničkih prava (18-24. februara). Svetska granska federacija “IndustriALL” povela je medjunarodnu kampanju, sa ciljem da u solidarnu akciju podrške ugroženom meksičkom sindikatu uključi i druge grane. .
Demonstracije će organizovati udruženi meksički sindikati koje će podržati kolege iz inostranstva. One će biti praćene konferencijama za štampu, mitinzima, posetama stranim ambasadama i velikom komemorativnom šetnjom kojom će biti odata počast 65 rudara koji su poginuli 2006. u rudniku Pasta de Konćos. Radnici će zahtevati slobodu sindikalnog predstavljanja i kolektivnog pregovaranja, kao i ukidanje zakona koji je omogućio ubrzano otpuštanje sindikalnih aktivista, pravu epidemiju pod-ugovaranja i dalju fleksibilizaciju radnih odnosa. Pored toga založiće se za vraćanje na posao otpuštenih sindikalista i obeštećenje porodica postradalih rudara.

Na hiljade ljudi su u subotu demonstriale u Portugalu protiv mera štednje koje su njihovoj zemlji nametnuli strani poverioci. Demonstranti su se u Lisabonu okupili na poziv najvećeg sindikata CGTP. Sindikalni lider Armenio Karlos rekao je da demonstranti traže ostavku vlade i nove izbore.
Pod teretom velikih javnih dugova, Portugal je uveo oštre mere štednje u zamenu za kredite iz EU i MMF-a, a zauzvrat je dobio porast nezaposlenosti i povećanje siromaštva, koje je posebno pogodilo mlade, kao i ranjive grupe – starije radnike i penzionere.
Po rečima predstavnika sindikata, na ulicama Portugala može se videti „gomila ljudi koja besciljno luta, jer nema gde da radi niti od čega da živi“

Nekoliko hiljada španskih lekara, medicinskih sestara i drugog zdravstvenog osoblja protestovalo je u 16 gradova Španije i proteklog vikenda. Oni su u protestu zbog smanjenja budžeta i planova da se delimično privatizuju medinske službe. Okupljeni su na centralnom trgu prestonice nosili parole „Vaše zdravlje je prodato“ i „Smanjenje budžeta za zdravstvo je zločin“. Španski medicinski radnici i mnogi pacijenti, koji žestoko brane državni zdravstveni sistem, tvrde da će privatnicima profit biti važniji od kvaliteta i da će otpustiti više hiljada ljudi, a zaposliti jeftiniju radnu snagu.
Vlada premijera Marijana Rahoja je smanjila budžet za zdravstvo za sedam milijardi evra godišnje u okviru kampanje stezanja kaiša. Španci već mesecima protestuju zbog recesije i veoma oštrih ekonomskih reformi, koja je samo povećala nezaposlenost na 26 odsto.

Nedavno je EKS uputila apel svom članstvu da u što većem broju prisustvuje velikim protestnim skupovima koji će 13. i 14. marta biti održan širom Evrope i u Briselu.
Za 13. mart predviđene su manifestacije po zemljama, čiji će cilj biti upoznavanje javnosti sa najnovijim zahtevima Evropske konfederacije. Najvažniji od njih odnosi se na potrebu donošenja neke vrste Evropskog društvenog ugovora kojim bi se Evropska unija postavila na nove temelje i tako izlazak iz krize ubrzao. Ističući da temeljna ljudska i gradjanska prava moraju da budu ispred ekonomskih, taj ugovor podržava “ekonomsku politiku koja vodi stabilizaciji budžeta, ali osuđuje mere upravljanja privredama koje su nedemokratske, podrivaju socijalna dostignuća iz prethodnih decenija i guše održivi razvoj, ekonomski oporavak i zapošljavanje”. Predstavljanje ovog važnog dokumenta obaviće se tokom uličnih demostracija, mitinga, konferencija za štampu, poseta vladama i udruženjima poslodavaca i kroz medije.
Za 14. mart planiran je miting u Briselu koji bi trebalo da se u popodnevnim satima održi u blizini najvažnijih institucija EU. Tamo bi se, takođe, išlo na predstavljanje Evropskog društvenog ugovora, s tim da bi se akcenat stavio na nezaposlenost mladih. S obzirom na to da se istog dana održava i važan susret na vrhu EU, očekuje se puno predstavnika različitih medija, što bi sindikatima moglo da pruži dodatnu mogućnost da javno mnјenje privuku na svoju stranu.

Organizatori Evropske građanske inicijative (ECI) koji traže da se zaustavi prodaja javnih vodovodnih preduzeća prikupili su širom Evropske unije milion potpisa postavši prva grupa kojoj je to pošlo za rukom od kako je u aprilu 2012. pokrenut institut ECI. Evropski sindikat javnih službi EPSU je dugo zagovarao potrebu da se ljudsko pravo na vodu izdigne iznad interesa tržišta. Inicijativu su podržali i Evropska konfederacija sindikata, Evropski sindikat radnika u transportu, mnogi sindikati u državama EU, kao i organizacije za zaštitu životne sredine i borbu protiv siromaštva.
Inicijativa "Voda je ljudsko pravo" pokrenuta je sa zahtevom da se isporuke vode i upravljanje vodosnabdevanjem izuzmu iz opsežne politike liberalizacije Evropske komisije. U martu 2012. godine sindikati i zaštitnici čovekove okoline usprotivili su se prodaji španskog, portugalskog i grčkog vodovoda isključivo u interesu korporacija, a u septembru su pokrenuli i evropsku kampanju. Smatraju da je "voda javno dobro a ne sirovina" i pozivaju Evropsku komisiju da predloži zakone kojima će obezbediti poštovanje prava na čistu vodu i kanalizaciju za sve. Broj potpisnika se naglo povećao početkom 2013. godine kada je Komisija iznela predlog “Direktive o koncesijama” po kome će vlasti moći da oblast komunalnih usluga otvore za privatna preduzeća - čak i u oblasti vodosnabdevanja.
Organizatori traže da evropska birokratija i zakonodavci manje brinu o stalnom nadmetanju i potpunoj dominaciji tržišta, a više o pravu na javna dobra i njihovoj dostupnosti. Voda je ograničen prirodni resurs i javno dobro koje je preduslov za život i zdravlje. Ona je “monopol” isključivo prirode i mora se zadržati izvan tržišta. Od EU se traži i da poveća angažovanje u domenu razvojne pomoći kako bi se ostvario univerzalni princip dostupnosti vode i kanalizacije, za početak kroz 100%-nu dostupnost u Evropi, a zatim i svetu.
ECI je prvi neposredni, digitalni i nadnacionalni demokratski proces kroz koji građani Evropskoj komisiji predlažu akcije i uzimaju veće učešće u donošenju odluka - ukoliko prikupe milion potpisa građana iz najmanje sedam zemalja-članica. Inicijativa “Voda je ljudsko pravo” prva je od 15 do sada pokrenutih koja je dostigla cilj, a organizatori planiraju da do isteka roka, t.j. do septembra 2013. prikupe ukupno 2 miliona potpisa.

Evropska konfederacija sindikata (EKS) osudila je usvajanje Sporazuma o budžetu, ograničenog na najviše 908 milijardi evra u periodu od 2014. do 2020. godine. Generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata (EKS), Bernadet Segol, smatra da je smanjenje od oko 3,4 procenta u odnosu na prethodni sedmogodišnji period loš signal za Evropsku uniju. Ona je izjavila da će “to biti prvi umanjeni višegodišnji budžet Evropske unije u istoriji dugoj 62 godine i da će se umanjenje negativno odraziti na koheziju i posebno Evropski socijalni fond.”
EKS je izrazila zabrinutost zbog pritisaka država-članica da se dodatno umanji budžet koji je predložila Evropska komisija, iako su prethodno već izvršeni “rezovi” u delu koji se odnosi na kohezione fondove, namenjene pre svega projektima u oblasti transporta, telekomunikacija i energetike. Stav Konfederacije je da je Evropskoj uniji potreban budžet koji će omogućiti razvoj i zapošljavanje, budući da su to najvažniji instrumenti ekonomskog oporavka. Ona je uverena da u tekućoj krizi, s obzirom na visoku nezaposlenost, budžet Unije ne bi smeo da se umanjuje. EKS je istovremeno pozdravila napore predsednika Evropskog saveta Van Rompeja koji je predložio da se za novi projekat zapošljavanja mladih izdvoje značajna sredstva, mada ne skriva svoju skepsu u pogledu njegovog ostvarenja u usvojenom finansijskom okviru.

Na skupu predstavnika evropske industrije čelika, sindikata i Evropske komisije, 12. februara u Briselu, usvojene su preporuke koje evropskom sektoru čelika treba da obezbede očuvanje konkurentnosti na dugi rok. Na okruglom stolu prisustvovali su predstavnici 13 članica EU proizvođača čelika i Evropskog parlamenta.
Sektor čelika ima strateško mesto u evropskoj ekonomiji, jer zapošljava 360.000 ljudi i beleži promet od 170 milijardi evra. Od čelika zavise sektori transporta, infrastrukture, prerađivačka industrija, poljoprivreda, vodosnabdevanje, eneregtika, “zelena” ekonomija. Udeo EU u svetskoj proizvodnji čelika pao je u prvoj dekadi 21 veka na 12 odsto sa 22 odsto, dok je Kina, koja je sada najveći proizvođač čelika na planeti, povećala udeo na 45 odsto sa 18 odsto.
Evropske čeličane trenutno se suočavaju sa padom tražnje, ali im se ipak otvaraju nove mogućnosti za rast u sektorima industrije zasnovanim na tehnologiji, poput građevinarstva i obnovljive energije. U predlozima za poboljšanje stanja u proizvodnji čelika na sektoru energetike evropskoj industriji se savetuje da objavljuje vodiče za sklapanje dugoročnih ugovora o isporukama struje, kao i vodiče za program obnovljivih izvora. Sektor čelika očekuje punu podršku za istraživanja i razvoj novih tehnologija i to iz svih raspoloživih instrumenata - programa Horajzon 2020 (Horizon), NER3000, strukturnih fondova, Fonda za istraživanja uglja i čelika. U tom okviru se očekuje finansijka pomoć Evropske investicione banke za uvođenje najbolje raspoložive tehnologije.
U oblasti zapošljavanja od industrije čelika u Evropi zahteva se socijalno odgovorno restrukturisanje uz konsultacije sa zainteresovanim stranama. Takođe se savetuje da se ohrabruje korišćenje Evropskog socijalnog fonda za dokvalifikaciju radnika, kao i zadržavanje Evropskog globalizacionog fonda i posle 2013. godine jer je taj fond ključan za finansiranje ulaganja u ljudski kapital i ublažavanje socijalne cene rešavanja problema viška zaposlenih. Komisija će, kako je planirano, do juna pripremiti akcioni plan za evropsku industriju čelika da bi pomogla sektoru da se bori u trenutno teškim uslovima privređivanja i poveća rast, zapošljavanje i inovacije.

Dva najveća sindikata u Grčkoj koji okupljaju zaposlene u privatnom i javnom sektoru, GSEE i ADEDY, najavili su za 20. februar generalni štrajk. Sindikati se protive merama štednje vlade Antonisa Samarisa, koje su protiv radnika, građana i usmerene na urušavanje i destabilizaciju grčkog društva. Ovo je još jedan u seriji generalnih štrajkova koje su poslednjih godina organizovali sindikati, a protekle dve nedelje štrajkovi su počeli i po različitim granama.
Najviše medijske pažnje i uznemirenja izazvao je nedavni štrajk zaposlenih u javnom saobraćaju, u kojem su vlasti i lokalna uprava Atine nastojali da mobilišu zaposlene preteći im otkazom u slučaju odbijanja poziva za dolazak na posao.
Pokušaj primene sile i uvođenje novih radnika koji bi zamenili one koji su u štrajku, kao i hapšenje i brutalni obračun sa sindikalnim liderima, očigledno nisu dali rezultate, već su samo izazvali nove tenzije i nezadovoljstvo u zemlji koja je već prešla opasnu stopu od 25 odsto nezaposlenih, sa vrlo malim pomacima ekonomskog oporavka i drastičnim padom životnog standarda.

Počelo je u Mariboru, protestima protiv gradonačelnika Franca Kanglera, a kada je on podneo ostavku protesti su se proširili na celu Sloveniju. Učešće su uzeli građani, radnici, sindikati i nevladine organizacije. Organizovan je generalni štrajk zaposlenih u javnim službama, a Sloveniju zahvata duh narodnog bunta. Prepune sale, tribine, javna okupljanja i govori, prozivke i ostavke, za sada predsednika skupštine, nekoliko ministara i gradonačelnika Ljubljane. Ovo je svakako sadašnja slika zemlje koja poslednjih meseci prolazi kroz pravu dramu društvenih i političkih protesta.
Loša ekonomska situacija, otpuštanja, kao i korupcijske afere izazvali su gnev Slovenaca. Tokom vikenda ponovo su se okupile desetine hiljada građana u Ljubljani. Oni traže ostavku premijera. Na Fejsbuk strani „Kričača“, organizacije koja je preuzela ulogu kanalisanja opšteg bunta, jasno su definisani zahtevi protestnog pokreta - socijalna pravda, tranziciona tehnokratska vlada koja bi Sloveniju izvela iz ekonomske krize, konačan obračun s korupcijom državnih funkcionera, detaljna uputstva kako da demonstranti pokažu nenasilnu disciplinu.
Da li će ovaj pokret razviti grupni identitet i obavezati buduću vladu na više socijalne pravde i odgovornosti, da li će imati više uspeha nego pokreti „Okupiraj Volstrit”, španski „Indignadosi“, ili italijanski „Skonoćuti”, ili će ostati samo kao sporadična pobuna onih koji su znali šta neće, ali ne i da ostvare ono šta hoće - zavisiće od same izgradnje zahteva, upornosti, a pre svega vizije budućnosti Slovenije i njenog društva. U tom trasiranju budućnosti sindikati moraju imati značajnu ulogu.

Štrajk najvećeg sindikata, Generalnog tuniskog radničkog saveza, organizovan je nakon velikih protesta u glavnom gradu i centralnom regionu Gafsi, čime je još više produbljena politička kriza. Ova zemlja koja je bila „perjanica” Arapskog proleća, u kojoj su 2011. godine počeli prvi protesti protiv tadašnjeg predsednika Bena Alija, da bi se kasnije po „domino sistemu” preneli i na arapski region, mesecima je u sporadičnim sukobima između vladajuće partije Enada i opozicije. Prošlonedeljno ubistvo opozicionog lidera Belaida samo je bio povod da eskalira nezadovoljstvo Tunišana vladom, promenama i dalje visokom nezaposlenošću.
Generalni štrajk, koji je prvi put organizovan od 1978. godine, zatvorio je škole i paralisao saobraćaj, a svi letovi su otkazani. U zahtevima se traži ostavka vlade, izražava nezadovoljstvo pritiscima i stvaranju policijske atmosfere u zemlji i zahtevaju bolji uslovi rada. Sudije, advokati i tužioci koji, takođe, učestvuju u štrajku zalažu se za poštenu istragu ubistva opozicionog lidera i optužuju vlast da pokušava da instrumentalizuje sudstvo.
Uz povike ,,narod i radnici žele novu revoluciju“, demonstranti su ušli u sukob sa policijom koja je upotrebila suzavac. Posebno je dramatična situacija bila u Sidi Buzidu, na jugu zemlje u kojem je počela pobuna pre dve godine, gde je oko 10.000 ljudi izašlo je na ulice uzvikujući parole protiv vlade i milicije bliske Enadi, koja je i ranije optuživana da stoji iza organizovanja napada na opoziciju i sindikate, uključujući i prebijanje na smrt sindikalnog lidera u oktobru prošle godine. Kako su turbulencije dovele do velikog usijanja, politička i ekonomska kriza produbljene i padom prihoda od turizma, do sada najprofitabilnije grane, eksplozivna mešavina sukoba na ulici, generalnog štrajka i ogorčenosti zbog ubistva lidera opozicije, svakog trenutka može zemlju gurnuti u potpuni haos.
Premijer Hamadi Džebali najavio je da bi postojeću vladu mogla da zameni vlada tehnokrata koji ne pripadaju nijednoj stranci, ali je vladajuća partija Enada, odbacila ovu mogućnost i izrazila samo spremnost da nastavi razgovore o eventualnom restrukturiranju vlade.

Talas štrajkova koji mesecima potresa Južnoafričku republiku (JAR) sada se proširio i na rudnike gvožđa. Obustava rada u kompaniji Kumra Ajron Or, filijali rudarskog američkog giganta Anglo Ameriken, mogla bi dodatno da poljulja poverenje investitora u najrazvijeniju privredu afričkog kontinenta, uzdrmanu socijalnim nemirima u rudnicima zlata i platine.
Situacija u rudnicama u JAR je znatno pogoršana posle sukoba između policije i rudara kada je 16. avgusta u rudniku zlata u Marikani 46 rudara izgubilo život, u najpogubnijoj policijskoj akciji od 1994. godine otkako je okočan aparthejd, a što su mediji nazvali ”masakr u Marikani”.
Kompanija Lonmin koja drži rudnik Marikana je konačno popustila pred zahevima rudara za povećanje plata sa 11 na 22 odsto, što je podstaklo rudare iz drugih kompanija da se nadaju da će i oni moći da izdejstvuju povišice.
Štrajkovi zaoštravaju ionako napete prilike u zemlji zbog nezadovoljstva radnika koju aktuelni predsednik Jakob Zuma ne uspeva da smiri. Procenjuje se da je trenutno u štrajku 80.000 ili 15 odsto zaposlenih u rudarskom sektoru, što je dovelo do zastoja saobraćaju na mnogim putevima u zemlji onemugućivši normalnu isporuku goriva.
Razlozi za nezadovoljstvo rudara su loši uslovi, nedovoljna zarada i najava ogromnih otpuštanja. Ulje na vatru nezadovoljstva donelo je i nedavno ubistvo lidera ogranka Južnoafričke unije rudara.
Najveći svetski proizvođač platine Amplats objavio je ranije da će otpustiti 12.000 od 28.000 rudara sa kopova Rustenburg, na severu Južne Afrike, koji nedeljama štrajkuju. Ova kompanija, filijala firme Anglo American je upozorila štrajkače da će biti otpušteni ako se ne pojave pred disciplinskom komisijom. Firma čiji su svi kopovi u basenu Rustenberg blokirani od 12. septembra više puta je davala ultimatume svojim zaposlenima i pozivala ih da se vrate na posao pod pretnjom gubitka posla. Do sada su uvek produžavani rokovi za ove ultimatume. Štrajkači su odlučili da se ne pojave pred disciplinskom komisijom i da ne učestvuju u saslušanju. Štrajkači traže znatno povećanje plata na 16.000 randa (1.450 evra mesečno).