САВЕЗ САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ

Ova analiza posvećena je ulozi "Amazona" u gašenju radnih mesta kroz robotizaciju, uvođenje dronova u trgovini i razvoj veštačke inteligencije.

Tekst predstavlja odličnu kritiku Garantovanog osnovnog prihoda i podršku alternativnom sistemu Osnovnih usluga za sve. Kao jedini izlaz iz hronične krize kapitalizma, vidi se uspostavljanje društvene kontrole nad procesom proizvodnje i raspodele.

Autor ukazuje na sposobnost kapitalizma da neprekidno izumeva nove načine izrabljivanja i upozorava na mogućnost novih kriza kao posledice kreditiranja radnika umesto povećanja njihovih plata.

I pored toga što je publikovana od strane Svetske banke sa kojom su sindikatu često u sukobu, studija pruža korisna obaveštenja o promeni prirode rada, opštim trendovima u zapošljavanju, profesijama prošlosti i budućnosti, važnosti obrazovanja i dilemi između Opšteg osnovnog prihoda i Negativnog poreza na prihod.

O "UBER-u"i novim metodama izrabljivanja- tužna priča o nelojalnoj konkurenciji, kršenju prava zaposlenih i izbegavanju plaćanja poreza.

Autor promišlja potrebu za novom, autentičnom levicom, ukazuje na pozitivnu ulogu nacionalne države i zalaže za prepuštanje "multikulturalizma" Zelenima.

Članak ukazuje na napuštanje tradicionalne uloge levice kao borca za ekonomske interese radništva i njeno okretanje perifernim pitanjima "odbrane identiteta" manjina, kao jedan od uzroka rasta desnog populizma.

„Ova analiza koju su uradile stručne službe Saveza bavi se raznim oblicima netipičnog rada i problemima koje donosi proces sveopšte automatizacije / digitalizacije. Svedoci smo rađanja potpuno novog radništva budućnosti koje pred sindikate stavlja nove izazove i traži radikalno nove odgovore. Postavlja se pitanje originalnih oblika mobilizacije obespravljenog, izolovanog i rasutog članstva i obnavljanja klasne solidarnosti. Istovremeno, definišu se sindikalni zahtevi i navode primeri prvih uspešnih akcija".

Profesora ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu Ha-Đun Ćang-a

Ne postoje slobodna tržišta ili kako kapital obesmišljava državnu intervenciju u privredi koristeći mit o „slobodnom tržištu“
Stara liberalna priča kazuje o tome da tržišta moraju da budu slobodna: ako država tržišnim akterima bude diktirala šta treba da čine, onda sredstva neće biti korišćena na najbolji mogući način, a građani će, ako ne budu mogli da čine ono što smatraju da im je najunosnije, postepeno gubiti interes da ulažu i unose novine u proizvodnju. Ljudi, po njima, jednostavno moraju da imaju slobodu izbora.

Teorija i praksa novog sindikalizma

Već odavno se oseća potreba da se sindikati prilagode ekonomskim i zakonodavnim promenama čiji smo svedoci već treću deceniju, ali i promenama koje su uočljive na tržištu rada i u mentalitetu zaposlenih. Konkretne promene do kojih dolazi vidljive su:

1. u društveno ekonomskom sistemu kao globalnom okruženju u komesindikati deluju;
2. u strukturi zaposlenih;
3. u vrsti spoljašnjih pritisaka koje sindikati trpe;
4. u tendencijama koje se tiču strukture samih sindikata i njihove strategije.

• u odbranu politike oporavka utemeljene na trajnom javnom investiranju i rastu plata

Predlog Organizacije za saradnju i razvoj (OECD) i njoj sličnih da se posle privremene i ciljne državne intervencije vratimo u svet identičan onom iz pred-kriznih vremena, rizičan je i predstavljao bi rasipanje javnih fondova. Ako želimo da delujemo na temeljne uzroke krize i u centar strategije oporavka stavimo socijalnu pravdu i dostojanstven rad, onda se kao neophodne pokazuju strukturalne promene u preraspodeli dohotka, poreskom sistemu i na tržištima kapitala.

• Ili vodič za praktičnu akciju: kako je iz krize moguće izići brzo - ako se donose ispravne političke odluke

Svoju analizu Krugman započinje mišlju da se po svemu sudeći nalazimo na pragu velike – i ni malo nužne – propasti. Recesija, u čijem je temelju nedovoljna tražnja, zaista nije naša sudbina: odluka o primeni mera štednje i uskraćivanju privrednih podsticaja (koja nas je u recesiju i uvela) u suštini je bila (i ostaje) slobodan politički izbor koji bi, da je postojala drugačija politička volja, mogao da bude sasvim drugačiji.

• Knjiga o Džonu Majnardu Kejnsu – ocu savremenog državnog intervencionizma
• Argumenti u prilog jednoj drugačijoj ekonomiji gde su privredna kretanja stavljena pod kontrolu zajednice, a ne prepuštena hirovima tržišta
• Pravi instrument u pravo vreme!

Veliki britanski ekonomista Džon Majnard Kejns tvorac je opšte ekonomske teorije koja je uspela da objasni zašto se zapada u krize i koji su načini da se to izbegne, ali je pre svega poznat kao rodonačelnik politike državnog „stimulisanja“ privrede. On je razotkrio brojne mane i ograničenja slobodnog tržišta, ali i oštro kritikovao ekonomije u kojima je državne kontrole previše. Objasnio je na nov način ponašanje ekonomskih subjekata i istakao značaj moralnih sudova u ekonomiji. Ekonomski rast je shvatao samo kao sredstvo za ostvarenje nekih viših ciljeva, bavio se prirodom samih tih ciljeva i pokušavao da utvrdi kada se može reći da je rasta „dovoljno“. Bio je i moralista, a ne samo puki ekonomista.

Dokument Komiteta za socijalnu sigurnost na 100-om zasedanju MOR
Ženeva 2011.

Ova studija nastala je kao deo procesa započetog donošenjem Deklaracije o socijalnoj pravdi i fer globalizaciji na 97. zasedanju MOR i odlukom Izvršnog odbora da se jedan od tri komiteta na jubilanoj 100. sednici bavi upravo pitanjem socijalne sigurnosti – kako njenim horizontalnim aspektom (obuhvatanjem sve širih slojeva stanovništva) tako i vertikalnim (povećanjem broja usluga i njihovog kvaliteta). Horizontalno širenje socijalne sigurnosti u skladu je sa Milenijumskim ciljevima razvoja (gde je fiksirano 10 prioriteta koje bi trebalo ostvariti do 2015. godine) i zahtevom Ujedinjenih nacija da se svim građanima sveta obezbedi tkzv. Minimum socijalne sigurnosti (MSS), t.j. pristup osnovnim dobrima i uslugama u sferi socijale.

Pol Krugman

Kriza u kojoj se nalazimo u suštini je nepotrebna: nema potrebe da ovoliko trpimo i uništavamo tolike živote. Mogli bismo je zaustaviti lakše i brže nego što mnogi misle – to jest mnogi, osim onih koji su zaista proučavali ekonomiju depresiranih privreda i istorijske dokaze o tome koje mere u takvim privredama funkcionišu.
Oporavak se može postići sa skoro apsurdnom lakoćom:

Pol Krugman

Pre nekoliko dana, pročitao sam jedan navodno ozbiljan rad u časopisu American Economic Review, jednom od vodećih žurnala u branši, koji naširoko objašnjava kako naša visoka stopa nezaposlenosti ima duboke strukturne korene i da su za nju nepodesna bilo kakva brza rešenja. Autorova dijagnoza je da američka privreda jednostavno nije dovoljno fleksibilna da izađe na kraj sa brzim tehnološkim promenama. U radu se posebno kritikuju programi poput osiguranja za nezaposlene, jer navodno samo odmažu radnicima, pošto smanjuju podsticaje da se radnik prilagodi

Grčka, Španija, Italija, Portugalija

Drastičan pad životnog standarda. Puno govori činjenica da je učešće plata i penzija u BDP u poslednjih nekoliko decenija opalo za više od 10%. Merama vlade minimalna plata smanjena je za 22%, što je za sobom povuklo i postepen pad plata u čitavom privatnom sektoru. Penzije su takođe smanjene za 20% - sindikalne analize ukazuju da u zadnje tri godine gubitak na strani plata iznosi već 45%. Posebno je jak bio udar na invalidske penzije. Uz to, država je penzionere prinudila na plaćanje participacije prilikom korišćenja zdravstvenih usluga.

(Recenzija članka francuskog analitičara Sami Naira)

Kriza neumoljivo napreduje kao uragan koji ruši sve pred sobom: od finansija do kredita, od kredita do ekonomije, od ekonomije do socijale. Bilo bi neobično da nije uticala i na ideologiju, pojmove i metode koji su građeni u poslednjih trideset godina sa ciljem da opravdaju globalizovani neoliberalni kapitalizam. Da, kriza je nemilorsdno krenula da uništava predrasude, norme i vrednosti onih koji su naivno verovali u „svetost“ ovakvog jednog sistema. Vladajuće elite, međutim, kao da neće da shvate šta se događa.

Dr. Ekhard Hajn
Profesor Berlinskog ekonomskog i pravnog fakulteta

Velika kriza koja je trenutno u toku najveća je od vremena Velike depresije 30-tih godina. Prvi simptomi pojavili su se još u leto 2007. sa krizom nekretnina u SAD, sve je postalo mnogo ozbiljnije posle propasti „Leman Braders“ banke septembra 2008, da bi od leta 2010. bili svedoci nove faze – krize evro-zone. Kriza je dovela do velikog pada bruto društvenog proizvoda u 2009. godini. A izlazak iz nje teče jako sporo i pitanje je kada će konačno proći. Trenutno je rizik od deflatorne stagnacije još uvek jako veliki.

Restriktivna ekonomska politika kao doprinos produbljivanju krize:
potreba primene alternativnih mera radi sprečavanja sunovrata prihoda i nivoa zaposlenosti

Sve je jasnije da izuzetno ozbiljna svetska ekonomska kriza i kriza u evro zoni neće biti rešene ni smanjenjem plata, penzija, socijalnih usluga, obrazovanja, kulture i esencijalnih javnih usluga, ni direktnim ili indirektnim povećanjem poreza na zapošljavanje i siromašnije društvene slojeve.

Gaj Stending, jedan od najzanimljivijih intelektualaca današnjice, Englez je i profesor na Univerzitetu Bat. Član je britanske Akademije društvenih nauka, objavio je više od 20 knjiga i predaje na katedri za globalizaciju i ekonomsku sigurnost.
On je heroj radničke klase, ideolog novog proletarijata koji naziva “prekarijat” (ljudi sa nesigurnim statusom) - nove, besne, ljutite većine koja u 21. veku živi bez gotovo ikakve perspektive, suočena sa kulturom “važnih ličnosti” u kojoj mali broj bogatih i slavnih ostalima pred nosom maše svojim milijardama.

Englbert Štrokhamer,profesor bečkog Ekonomskog fakulteta

Moguće je definisati dve suprotstavljene strategije ekonomskog rasta. Prva ima u vidu pre svega interese kapitala i podrazumeva deregulaciju težišta rada, smanjenje korporacijskih poreza na dobit i sl. Visoki profiti treba onda da dovedu do većeg investiranja, a niski troškovi poslovanja – preko jačanja konkurentnosti na međunarodnom planu - povećaju neto izvoz. Više investicija i izvoza povećaće tražnju za radnom snagom, što će odraziti na otvaranje novih radnih mesta i povećanje plata.